U rubrici Štorija donosimo vam razgovor s Antom Ševom, programerom po zanimanju, a harmonikašem po vokaciji, koji bez Splita nije mogao pa se iz Irske u kojoj, po njemu, trava nije zelenija nego naša, u rodni grad vratio kako bi živio u svojoj kućici na Kmanu svoj splitski san. Povod razgovora je bio Antin nastup u Kazališnoj kavani gdje nas je nasmijao, raspjevao i na trenutke rasplakao.
Uhvatili smo protagonista naše štorije u trapulu u kultnoga Basketa, a sve kako bismo ga zapisali povodom uspješnog prvog samostalnog koncerta u Kazališnoj kavani, ali kako je razgovor tekao, a piva klizila više i više, Ševo nam se potpuno otvorio, tako da smo saznali mnogo više od toga da u slobodno vrijeme ima plan vraški dobro zabaviti slušatelje i gledatelje na svojim svirkama.
Ante, kako si zadovoljan koncertom u Kazališnoj kavani i zašto si baš izabrao taj prostor za prvi samostalnu svirku?
Jako sam zadovoljan, mislim da se ekipa koja je došla lipo zabavila. Drago mi je šta je došlo dosta svita i šta ih, čini mi se, nisan razočara. A šta se samog prostora tiče, cilja san ili na Kazališnu kavanu ili na jedan restoran na Prokurativama. Mislin da ta dva prostora imaju taj gradski štih di se može spojit gastronomija i muzika. Pa san se dogovorija tako s ljudima iz Kazališne i zbilja in hvala na pruženoj prilici.
Spominja si na nastupu kako si izaša iz komfor zone i odlučija se za javni nastup. Šta si konkretno mislija kazivajuć to i je li koncept, koji je u publici naša plodno tlo, da svaku pismu najaviš s nekoliko rečenica preuzet od Panonskog mornara, on je bija prepoznatljiv po tome da više priča nego piva?
Ja svaku njegovu znan napamet, ali koncept san osmislija onako kako se meni činilo najzgodnije. Možda san podsvjesno to uvatija od njega. Jednostavno iman potribu kazat ljudima šta znan o pismi i sami taj proces kako je pisma nastala i zašto san je priueza. Tako, kad izvodin "The Fields of Athenry" iman potribu pismu smistit u kontekst. Kako san živija u Irskoj 4 godine, prvi san Guinness popija u pubu The Celt. To ne možeš zaboravit, to ti dođe ka prvi poljubac. I tamo ti svaki put, a ne samo tamo, nego u svakon pravon irskon pubu svi konobari i cila ekipa stane kad svira ova stvar. Neki krenu pivat. Jednostavno, pisma govori o onome vrimenu velike gladi, zbog bolesti kumpira. Tad ti je Engleska odlučila da će žito kojega je bilo u Irskoj radije prodat u izvoz nego ostavit gladnin Ircima. Zato ekipa stane da se spomene generacija koje su se napatile. Ili ne ispričat pozadinu priče o poljskoj folklornoj, koju san uzea iz filma Corpus Christi ili kad pivan na portugalskon di se oplakuju nadničari koje je Salazar gazija... Mislin da takvin pristupon nastupu dajen dodatni pečat.
Na koncertu se natiskalo sedandesetak, osandesetak ljudi, dosta ih je i otišlo jer nisu mogli nać stolicu, a šank je bija pun, ma je isto vladala intimna atmosfera, s tobon su zapivali otac ti i tetka, gleda te prvi učitelj harmonike...
Je, sve je to ispalo lipo i stvarno je bilo spontano. Ništa nismo namistili. Priča ti ide ovako, ja san se vratija iz Irske i dugo nisan svira. Otac i očev prijatelj su mi usadili tu ljubav za harmonikon. I kako bi ja ka student zna ubit koju kunu na feštama, tako bi iša kod mojih dobrih meštara o krnjevala iz Mravinaca. Tamo ti je običaj da se svira od podne do osan i da se skuplja lova za karneval. Ja bi njima u tome pomoga. Ali kako bi se pilo, napija bi se i ja, pa bi pustija ljudima da razvlače harmoniku.
Tako smo je skroz bili skršili. I nekon ludon srićon san naša Tina Mindoljevića koji mi je osposobija moju harmoniku, koju mi je stari poklonija. Kupija san od Tina i jednu polovnu. Tako da san jedno godinu i po dana svira i kad san vidija da bi čak moga zasvirat za malo širi krug ljudi od uže familije, reka san materi da pozove moga prvog učitelja harmonike, Denija Kodrića, na večeru i da vidimo valja li to šta radin i mogu li s harmonikon ić među svit. Kažen ti, svira san djevojačke, momačke, čak san likarima s plastične kirurgije napravija bija davno jednu dobru feštu, al mi se nije dalo radit i svirat derneke, nego san tija upravo nešto ka šta san napravija u Kazališnoj kavani.
Smišno je i simpatično bilo kako ti je otac otiša u kondut kad si ga zva da otpivate nešto skupa, biće ga to trema uvatila?
Ma nije, sve je bilo spontano. Kad san iša odsvirat pismu "Ne klepeći nanulama", iša san ispričat jednu obiteljsku anegdotu kako smo išli na jedan pir kod rodice u Zagreb. Tad san još igra rukomet. I pusti me trener na pir i još kaže da će me on skupit posli pira, ako ću skratit dugu kosu, jer smo igrali negdi gori. Tako da san ja dugu kosu ton prilikon skratija na nulu za dišpet.
I na piru san u pauzi od benda svira. I sad, dolazi mi otac da odsviran "Ne klepeći nanulama" i ja prvi put čujen za tu stvar. Odsvira san ja to na njegovo pivanje, al kako su svati već bili popili, nikome nije smetalo šta je to ispalo kako je ispalo. I da ispravin nepravdu, s ocen san je tija na prvome nastupu otpivat i odsvirat za mater, kako spada. A onda da on ne bude sam, i da mi učini radost, tetka se uključila.
Tvoje Barbara i Marčelina nisu mogle doć?
Barbara mi je velika potpora. Ona radi ka trenerica u plivačkom klubu Cipal. Molin te naglasi da tamo rade izvrstan posal s osobama s invaliditetom. I kako nan je Marčelina mala, a nastup je bija kasno, nismo se uspili organizirat. Za njenu je dušu iša Ibricin klasik. Bit će prilike da mi i njih dvi budu u publici.
Sportski talent
Daj da se maknemo od nastupa i harmonike, virujen da nećeš stat na ovome i da ćemo te još imat priliku slušat u Splitu, ali daj vrati se u dane rukometa. Kažu da si bija talentiran.
Sad koliko san bija ili nisan bija talentiran ne znan. Igra san u Splita i nisan bija u prvome planu pa san na poziv Mladena Balova doša u Kaštela. Ma mi je i tu harmonika pomogla, kad me predstavlja, reka je ekipi da bi me bilo dobro dovest, ne radi rukometnih referenci, nego zbog toga kako će na putu i na feštama uvik imat harmonikaša. Bili smo strašna klapa, tamo su me sačekali Vedran Jureškin, Marijo Družijanić, Zdravko Jeremić, Nikša Veljača, Matko Bujas i ostali, pod palicom legende kaštelanskog rukometa, trenera Ante Jureškina. Da puno ne falin ili ne kudin, samo ću kazat da smo jedini drugoligaš koji je igra finale kupa.
Spominja si četiri godine Irske, ne virujen da si ka programer iša trbuhon za kruhon.
Ma ni slučajno. Ima san stabilan posal u Splitu, ali kako san ja odradija Portugal ka student na razmjeni, meni je bilo napeto poć negdi na malo duži period. Ima san 27 godina i s prijateljen Petron Kekezon i na njegov nagovor smo se prijavili za neke poslove u Londonu. I da skratin, namisto Londona dobili ponudu u Dublinu. On je dobija još bolju ponudu od moje, ali se zaljubija i osta u Splitu i tako san otiša sam tamo. Ja san odma zna da ću se vratit. Ja bez Splita i mora ne mogu.
Da ti kažen da san se i tamo kupa i da su me naši gledali ka luđaka, ne bi mi virova. Meni je strašno žaj naših ljudi koji su od potribe gori, pogotovo Slavonaca, koji ojađeni i razočarani prodaju sve i odluče se nikad ne vratit, ali to nije moja životna priča. Meni su tamo Portugalci puno pomogli, tako me je moj prijatelj Pedro Lopes uputija da postanen programer „contractor“ i u takvome sistemu zaradiš puno više nego da si u firmi, ali nemaš sigurnost. Tako kad je došla ona ludnica s viruson ja san se odlučija vratit, jer za moj posal nije bitno di se nalaziš kad upališ laptop. Tako da iz Splita radin za istu telekomunikacijsku kompaniju za koju san ka vanjski suradnik radija u Irskoj.
Zanimljiva anegdota
Daj ispričaj mi onu anegdotu s faksa kad si s momkon iz NN Boysa zaminija navijački rekvizit...
Studira san u Coimbri i stvarno san gušta, i dolaze mi u posjet moji iz Splita i prolazi kraj nas lik u Hajdukovoj tuti. I štopali mi njega, kad ono Eduard Abazi, legendarni igrač Hajduka. I kad smo rekli ko smo i šta smo, čovik nan je sredija odma ulaznice Benfica – Braga. I da ne iden uširoko, svak ko je bija tamo zna da ti NN Boysi ne daju platit turu, da te drže ka kap vode na dlanu.
I vidin ja jednoga momka di drži šal Hajduka koji to zapravo i nije. Na šalu lik pokojnoga Žana i piše Hadjuc. I ništa, ja uzmen taj šal i dan mu prijateljev šal. Ali cila ta situacija na utakmici je bila smišna, Braga nije bila platila igrače pa su na kraju igrali s tri golmana, jedan na golu, a dva u terenu. Benfica je upropastila bila tu sezonu, al mi smo se svakako bili zabavili.
U malo si vrimena skupija veliko životno iskustvo, ali kako smo pričali u tebe je manje zapravo više. Neću te pitat za daljnje glazbene planove, nego ću ti poželit sriću i da nastaviš s Barbaron i Marčelinon guštat u malome carstvu na Kmanu.
Hvala ti. Neman neke posebne planove, posal mi daje tu sigurnost da ne moran na silu i za novce svirat. A to oko kuće je bila teška srića koja se pritvorila u radost. Kad san se vratija iz Dublina, otvorila se prilika uzest malu kućicu s komad dvora, u kojoj sad stvarno guštamo.
Ovin putem se zahvaljujemo našem Anti na razgovoru s nadom da će nas o idućem nastupu obavijestiti na vrijeme i osigurati nam katrigu negdje u zadnjem redu.
