Donosimo vam, vjerojatno posljednji, razgovor iz Bastiona Getana. Ovoga puta s vrlo zanimljivim Getaninom koji je nažalost iz Geta otišao, ali nije dopustio da Get otiđe iz njega. Kažemo, vjerojatno posljednji, jer u autoru ovih redaka još tinja nada da će nam ipak zadnju riječ iz Bastiona u eter pustiti Neno, i to ne onda kada svi žalosni čestitari nahrle na tužnu proslavu zatvaranja, već onda kada se bude iznosio inventar i kada nas operu emocije, za koje je Bukle davno antologijski sublimirao što su i kakve su…
Stoga budite slobodni, očekujući razgovor s Nenom, pa makar se on nikad i ne desio, zaploviti kroz jedan mali getski amarcord i to kroz još jedan slučajni, a kakvi su razgovori u ranim jutarnjim satima nego slučajni, intervju s našim Damirom Mrdićem Šojkom.
Šojka nas je zatekao u Bastionu dok smo, kao i svako jutro naglas komentirali Slobodnu i ovoga puta nažalost ćakulali o skorašnjem zatvaranju naše jazbine. Šojka, budimo krajnje iskreni, nije dio stalnog inventara u Bastionu, on nas svojim društvom počasti uglavnom kad se vraća iz noćnih pohoda, vrteći valjda u glavi Gibinu da mu je mjesec hostija, zrak posoljen, more tinta, i prije nego li se spotakne, on se dođe u Bastion okrijepiti. Tako je bilo i ovaj put, taman je završio ludi provod na Bačvicama…
Šojka, oćeš mi kazat riječ ili dvije da te zapišen?
- A prijatelju, kad ti ja nisan kaza rič-dvi?
Je, ali ovi put bi te objavija, da svit može pročitat šta smo pričali…
- A kako oćeš… Samo nemoj da mi Buli (stariji brat) zna da san bija zemlja-zrak (smijeh). Samo ćeš mi kazat koliko para dobiješ za to pa ćemo podilit?
Dobijen nogon u guzicu, a za Bulija se ne sekiraj, razgovor će bit sama pozitiva. Nema se onda šta ljutit.
Reci mi par osnovnih stvari o sebi, za one koji te ne znaju?
- Oni koji me ne znaju ne moraju ni čitat. Ja san ti dite Geta, rodija san se i gojija na Carrarinoj, mislin za sebe da san pošten, bavin se građevinon i kuvarstvon i reka bi za sebe da san kuvar za pet. Svašta san nešto u životu radija, ka dite san prodava razglednice, ima san ih jer mi je pokojni otac ima banak na Rivi. Sitit ćeš se onih žutih limenih banaka šta bi se zaklopili priko noći i ujutro si ih opet moga rasklopit. Glumija san u spotovima, radija u St Bureku, al mislin da je najvažnije kazat da nema šta nisan proša u životu i da nema koga nisan upozna u Splitu i s kin se nisan družija. Nažalost, priselija san se na Visoku kad smo Ciji prodali stan. Sad je tamo di smo mi stali restoran.
Je li ti žaj šta ste prodali?
- A kako mi nije žaj, pitaš pizdarije… Samo, ja mogu otić iz Geta, ali neće Get iz mene. Ja san više ovde nego na Visokoj, tamo samo koji put prispavan. Volija bi se vratit. Da iman para prvo šta bi kupija malu garsonjeru u Getu (vadi mobitel i kreće tipkat). Evo, ja iman prijatelje koje mogu u bilo koju uru nazvat, evo da ti dokažen sad ću zvat Buljubašića pitat ga da prispavan u njegovon hotelu. Ja, da ga pitan da mi kupi stan, on bi mi uskočija.
Ma jesi lud, Šojka, sedan je uri ujutro, spremi mobitel.
- Šta si se pripa, neću nikoga zvat, samo ti oću kazat koje sve prijatelje iman. Samo, ja ne tražin od nikoga ništa, zato me ljudi i vole. Znaš li ti da san se družija s Dinon Dvornikon, jedan put san ga čak pribacija motoron do kolodvora dok san radija u St Bureka jer je kasnija na bus za Zagreb. Znaš li Patka?
Od Tome Bebića sin?
- E, šta je drža Plavcu tamo kraj Voćnog trga. On me je jedan put odveja na Splitski festival, tamo san se s Matkon Jelavićen družija i piva “Majko stara”. Čita san jedan intervju di moj Žare Batinović kaže da mu je "Judi, zviri i beštimje" najbolji spot koji je u životu snimija. A znaš li zašto? Zato jer san ja bija jedan od glavnih glumaca u spotu. Ne znan kako je tome tako, ali meni su vrata uvik svugdi otvorena, uvik pokušavan bit pozitivan i unit neku pozitivnu energiju, to ljudi pripoznaju i vole.
Sićaš li se kad bi na Carrarinoj igrali balun i košarku, bija si talentiran. Ali nisi gura sport i zdrav život...
- Jedan put me jedan trener malog baluna doveja u Splita. Ne mogu mu se sad sitit imena. Današnji Tommy se zva prije Split i bili su najmoćniji u malon balunu. Išli su oko Marjana, nije moga virovat koliko san izdržljiv. Ruga se posli treninga drugin momcima i govorija da se ugledaju u mene. Samo ja se nisan moga držat sportskog života. Od nas četvero braće, svi govore da je pokojni Babo (najstariji brat) bija najtalentiraniji za sport. Da vidiš Duju (mlađi brat) koje reflekse ima, možeš nać na internet kako uvati goluba u zraku kad se baci za njin. Jednostavno u sportu moraš bit uporan i moraš imat nekoga da te gura, ja te faktore nisan ima.
Šojka, ti si multipraktik: pivaš, igraš balun i košarku, kuvaš, zidaš, nema šta ne radiš…
- Je, a šta mi to vridi kad ka i svi u ovoj državi uvik krpan kraj s krajen, najgore mi je šta odradin posal pa me ne plate. Na par mista su mi dužni, al šta ću se sad žalit. Nije samo meni tako. Ko direktno ne živi od turizma u ovome gradu, životari.
Daj vrati nas u ditinjstvo, ajmo pobić iz svita odraslih…
- Najlipše je bit dite. Ustvari, napiši da je najlipše bilo bit dite u Getu. Nismo imali puno, svi su nan se rugali, pogotovo ona dica tatinih sinova s Meja, ali bili smo ponosni i nismo dali na sebe. Zato su nas se svi i plašili. Nikad se nisu vrata zaključavala, moga si uć u svačiji stan i osjećat se ka doma. Da je bilo sve idealno, nije, znaš i sam. Imali smo u kvartu problema s drogon i svin tin ludostima, ali bilo je poštenja. Čin su počele dolazit pare od turizma i furešti sve se prominilo. Ne kaže se bez veze da pare ljude kvare. Ja gledan ove vodiče koje gluposti pričaju, to je sve školovan svit, ali umisto da in prinesu kako je bilo prije i usporede s danas oni biflaju povijest napamet.
Ja mislin da bi ti bija pravi vodič po Getu?
- Ti znaš da smo se mi zavlačili u svaki kantun i svugdi igrali. Prije se Podrumi nisu plaćali, mi bi kad bi bila kiša išli doli i igrali se. Pa di su ona pentranja na Duju, igranje na 4 branke na ona četri volta u Vestibulu i to jedan put taknit nogon. Tu je tribalo bit meštar za balun. Svit govori da se Get popravija, da nije derutan ka prije, da izgleda bolje. Ja sad ne znan je li to zato jer san bija mlađi, ali meni je tada sve imalo dušu. Get tada i sad ne miriše isto, prije se kužinavalo, danas se friga. Danas sve smrdi. Nama ne bi palo na pamet popišat se na ulicu, a evo danas kad imaš kondut na svakon koraku, sve je ispišano. Baš napiši da se i to zna, da su rijetki imali zahod, a opet se i tako moglo živit i živilo se.
Ribarske svađe na Carrarinoj?
- Znaš da znan autora, to ti je jedan Talijan Goldoni. Zapamtija san to po gondoli. Sićan se svih predstava. I Predstave Hamleta u selu Mrduši, ma šta ću ti poć govorit. Najbolje od svega je bilo šta je pozornica meni bila isprid vrata, pa bi mi u kuću ulazili svi glumci. Najdraži su mi bili Genda i Dvornik. I onda kad ja pogledan šta se od moje Carrarine dogodilo, nigdi branki, nigdi koša, nigdi pozornice, imamo male gradele i to su nan ovu zimu tili zabranit, pa smo se pobunili. Našli smo neki kompromis, ima bit da naš dim sa gradela ne smi smrdit njihovon ulju iz fiteza. To liti, a zimi ionako svi zatvore pa možemo radit šta nas je volja.
S kin si osta dobar u Getu?
- Sa svima, neki su završili tragično, ka pokojni Melvan, s njin san bija baš dobar. Bija san dobar s Kasumon, on sad radi ka ton majstor, ma šta ću ti sad nabrajat. Nažalost, velika većina više nije u Getu, a i ovi šta su ostali žive užurbano svoj život, šta je nekako i normalno.
Slušaj, sklapaju mi se oči, jesi u kraj s ovin puno pametnin pitanjima?
Jesan, samo mi nešto reci za kraj…
- A šta ću ti kazat, vratit ću se opet u Get. Nikad više neće bit kakav je bija, al bija kakav bija, ja ću uvik bit dio njega. I kad Neno zatvori nać ćemo neku bužu di ćemo se moć nać ovako ujutro, makar je ja mora otvorit.
