Ćuti se u ariji ka da je vrime pazara auta. Nedilja mi je oduvik bila sveta, iz puno prizemnijih razloga nego šta bi svit reka. Otkada znan za sebe, stari me je vuka put škvera di bi mi kupija oni laser sa tri baterije kojima bi zajebava babu sa prvog kata. Sa ponistre san udahnija grad, i baš mi se učinilo da je nedilja. A nije bila, bija je gluvi utorak dvi iljade i devete, ja mislin. Obuka san se i spustija u grad.
More ljudi kreće se u nepravilnon, kaotičnon ritmu utrobon glavne ulice, na čijen se kraju ukazuje bonaca. Bila je neka lipota u ton šušuru. Lako je meni pripoznat naš svit među tin tuđin sviton. Neko dite izgubi mater na par sekundi, a stariji se svit uznoji od brontulanja. Mali trči sa nekin štapon sta je punija od cige sa marunima, a sa druge strane Crni urla za dvi kune. Natiralo mi smij na facu.
Svako malo struja toga svita zastane da bi se gospoda fureži slikali kraj neke stine za koju in je vodič reka da je se baš tu Dioklecijan naslonija. A tu stinu je Crni oslika na jednon u podne, pa mi je još smišnije. Oni lipo stisnu botun, slikaju i krenu dalje. Sa live i desne strane čuje se muzika, od Miše i Olivera do onih dugih tuba od drva koje smišno zvuče. Nasri Marmontove sidi onaj opiturani čovik koji, ne znan ni ja, samo sidi. Mala ga se dica boje i pogledat. Oni kamiončići za spizu čine slalom kroz svit, a turisti se krsti i viče na svon jeziku kako je u njega sve pristojnije, valjda.
Ajme, sve vonja na domaću spizu, ćutin da neko friga gavune u vrilon uju. Ispri Fife vidin priku iz osnovne kako se odgega zapalit, ima bit da se natuka fažola. Da nema uši, smij bi mu pripolovija glavu. Da san mu besu i nastavija tamo prema hotelu Marjan. Ajde, taman će ga sada počet sređivat, fala bogu više. Iden ća izist dvi čokoladne u Bobisa i popit kavu. Ufa san se da mi je baren jedna ostala. Tražena je to roba.
Šetan ja uz more i mislin se da mi je stvarno lipo. U misli mi je došla slika koju san otira rukon prije nego se primila. Zamislija san da se otvorilo miljardu restorana i da svi davaju one francuske porcije, za tiće. Al, baš ih je bilo masu, svi su vonjali isto, i lipe su cure mamile ljude sa kartama za jist. Biži, stresa san se od pomisli. Jedno 10 metara prije Bobisa san sinja da ima još taman dvi krafne. Nisan sija nego san lipo tetu zamolija veliku sa ladnin i dvi te krafne. Zagriza san i lipo san se isprasa sa čokoladon. Nije me bilo briga. Bilo mi je super šta san uspija doć na vrime, bez da san čeka nekoga ispri mene. Mi, Splićani, smo judi od dvi riči. Zavarija san kada san se sitija da ljudi na zapadu stoje u redu od pedeset metara za slaju. Odgriza san još jedan zalogaj.
Promaja zalupi vratima i prene me iz ulice lipih sjećanja.
Nisan u Bobisa, doma san, u toplo. Diga san se zatvorit ponistru da me ne bi opet kolpalo. Usri ovih ladnih bura i trule južine mi u misli doje lito. Ovo zadnje mi nije bilo po volji. Možda san ja sad odrasta, ili neman više roza stakla na cvikama, ne znan. Nikako da mi u nos uđe onaj vonj ka tog utorka ima par godina. Spustija san se u grad i vidija istu onu rijeku turista kako se kreće prema rivi. Isti su sastojci, ka da je neki moderni kuvar zamiša paštroć. Nekako se ćuti u zraku da je okus grada pinku bljutav. Lipo grad izgleda, laga bi kad bi reka da nije. Ka da mi nešto fali.
Gledan kako isti judi sviraju i isti zlatni čovik sidi na svoj mistu, a pari se da je svima puna kapa. Nema ni Crnoga, nažalost. Prije bi vidija u našeg gitarista da bi jedva podiga torbu za gitaru koliko je ima bugara unutra. Sada mu vidin u očima da bi radije gleda nediljon u dva nego svira tu. Ja mislin da bi se on izija živ da nije doša u Marmontovu. Po nekoj inerciji, svi su tu, bez onog žara i dišpeta od prije.
Slušamo na svakon kantunu o ton turizmu, al mi se pari da mi to krivo radimo.
Restorana ka u priči, a svi naši kuvaju doma. Jede se sve, samo ne naša spiza. Judi po otocima radu bazene po metra od mora. Grad mi smrdi po hamburgerima. Volin ja to pojist, al daj ti meni radije dvi šake gavuna i dva deca bevande. Pari mi se da bi vonj sa rive Kinez spakira u bocun i prodava za sto kuna.
Ne kažen ja da ne triba ić naprid. Nije ni fer od mene da brontulan ka dida koji je škvorca balotu. Vičemo svon forcon koliko smo dobri, traženi i originalni, ka da sebe želimo uvjerit u to. Oću moderan grad Split, ne kinesku kopiju sriće šta se nudi ispo stola u velikin zemljama. Pari mi se da nan je žep kaputa snova pun buža, i da smo tu negdi na putu zapeli sami sebi nogu.
Nekako, nudimo cviće, a miris prodajemo odvojeno.
Alen F. / Dnevnik jednog brale
