Često uhvatim sebe u razmišljanju, važući prošlost i sadašnjost. Način razmišljanja od prije nije ni nalik na ovaj od danas. Kao dan i noć, eto, tolika je razlika. Nekad sam udovoljavala svima, a ja nikada ne bih došla na red. A sada… sada mi je važno da sam ja sretna, za druge mi nije ni briga. Tko će šta reći? Hoće li mi netko na nečemu zamjeriti? Odgovaram li nekom ili ne, ne zanima me. Baš me ne zanima. Ja sam to što jesam, samo bez dlake na jeziku. Nekad bih šutjela, a sad bih pukla k'o kokica da prešutim nešto. Ne mogu, a još više neću i Amen.
Dušobrižnici znaju o mom životu više od mene
Idem direktno, u facu, bez izgovora i bilo čega. Ne zanima me što to nekom ne odgovara. Neka ode odakle je i došao ili došla. Nikad nisam bila ulizica, a još manje sada. Ne bih se ponizila ni za koga, a ni zbog čega. Imam svoje „ja“, svoj ponos, svoj zdrav razum, a ako to nekome ne paše, to moj problem nije. Imam taj svoj mali svijet sa malo ljudi, sa sitnim zadovoljstvima, sa zahvalnošću koju osjećam prema svojoj obitelji, životu, svakom danu koji mi je dan. Da, volim život. Svaki dan se zahvalim Bogu na njemu, zahvalim se što nisam zla, škrta, lažljiva, sebična i pokvarena. Znam da takvi bolje prolaze kroz život, ali neka. Ja imam neke svoje moralne principe, i ni za šta ih ne bih mijenjala. Nekako, valjda dođeš u godine kad te ni za što nije briga, osim za obitelj i par ljudi oko sebe. I nije me briga.
Niti mi tko šta daje, niti u ikoga ista pitam. Zašto bi me onda zanimalo nečije mišljenje? Ne zanima, ni najmanje. Dušobrižnici znaju o mom životu više od mene. Samo im se nacerim, i odem svojim poslom. I kad sam najtužnija, ne dam da se to primijeti. Nikad nisam rekla da sam loše, a kupila sam komadiće srca i života. To su moji komadići, moj život, i oni ne trebaju znati što se ispod osmijeha skriva. Dragi moji, u tuđi život se ne miješam, a neće nitko ni u moj. Zlatno pravilo. Ne postoji netko tko će ugoditi svima.
Najčešće pitanje: „Zašto si sama?“ Ja im lijepo kažem da me neće nitko, i neka shvate kako hoće. Ne zanima me. Zašto bih ja bila s nekim, ako ne želim? Neka srce odluči, a ako ono šuti, a šuti već neko vrijeme, ne bih ni pogledala nekog, a kamoli bila s tim samo da bih zadovoljila društvenu normu. A da sam s nekim, onda bi bilo opet pitanja i potpitanja. Ja živim kako meni paše, a ne kako drugi misle da bih trebala. Eto, sama sam, a nisam usamljena. Ne znam na koju ću stranu prije. Jednostavno, uživam u miru i to mi odgovara. Da ne odgovara, nešto bih mijenjala, a promjene ne idu na silu, i ne bez srca. Volim sebe dovoljno da znam što mi odgovara, a što ne. Istina, ponekad imam dojam da sam zalutala u ovaj svijet, i onda se samo povučem u svoj mir. Ne odgovara mi da me lažu, muljaju, pokušavaju manipulirati sa mnom. Ne mogu to. Ako sa pedeset i pet godina ne znam što hoću, i što neću, onda sam cijeli život uzalud protratila.
A ja itekako dobro znam. Naučila sam puno toga. Naučila sam da se klonim loših ljudi, loše energije, svega što mi ne odgovara. Naučila sam da takve osobe ne zaslužuju ni minut mojeg vremena, a kamoli što drugo. Život je prekratak da bih ga trošila na ljude koji to ne zaslužuju. Neću. Zaklela sam se da granicu koju sam postavila nitko neće prijeći. Moj život, moja pravila. Odrekla bih se i same sebe da dođem do zaključka da ne valjam, a kamoli ne nekog drugog. Bez svakog se može, osim bez same sebe. Naučila sam to na nimalo lijep način, ali sam naučila, a to je najbitnije.
Svejedno mi je tko si, ali mi je bitno kakva si osoba. To je jedina karta s kojom možeš ući u moj život. Svako odstupanje me revoltira, i radim rez bez milosti. Eto, postala sam kuja… a i ti netko mora biti. Kuja koja ima mirnu savjest, moral i iskrenost, a ona nije na cijeni. Uvjerila sam se u to.
Dragi moji, rezime svega je da sam se namorala, i da ništa više ne moram trpjeti što od Boga nije. Sotone pošaljem u pakao, pa imam svoj mir, a on je najvažniji, zar ne? Bitno mi je da sam ja sretna u svojoj koži i zadovoljna svojim životom. Treba li mi išta više od toga. Mislim da ne treba.
