Mora san priznat da bi me brzo smantala, ali tako smantan ne bi ima di spavat do kraja života. Žena bi me izbacila iz stana, a dica iz materine kuće. Naravno, dičurlija bi to jedva dočekala da kuću mogu prodat.
Lagano je odgurnen prije nego šta ostanen bez prenoćišta, pokušavajući smirit muškost u sebi. I izgovorin spasonosnu rečenicu, da smirin svoju ženu. A kako? Jednostavno, čitajte!
– Zorka, jesi li se ti to malo udebljala?
U njenim očima ogroman bis, a u očima moje Božice radost. Zaključak: pametan si ti, Špiro! Ali priznajen, zanimljiva je ova plastika. Ne mislin da je boja od Božičine lipe pomice, ali novo je novo.
Špiro, vrag ti odnija želje i požude, misli na glavu da ne ostane bez kušina.
Uspila se kontrolirat, ipak je ona gostioničareva žena i to je prva lekcija koja se savlada. Malo se nagne prema meni i odgovori mi s osmijehom Ave Karabatić:
– Malo pipni pa ćeš vidit da nisan.
O, zemljo, otvori se, ubit će me ova moja do mene! Kada odjednom začujen gromoglasni smij njih dvije.
– A, Špiro moj, je te sredila. Zorka, ulipšala si mi dan!
Nevjerojatno, prije sekundu oči bi mi izvadila, a sada su se udružile protiv mene. Ja ne razumin ženski mozak, niti ću to pokušavat.
Smistila nas je u zatvoreni dio, ali je obećala da će nas pozvat čim se oslobodi misto vanka. Nama je i ovde bilo dobro, posebno mojoj ženi jer je mogla razgledavat i rugat se. Da, baš se rugala renovaciji. Jer upadljivo su od gostione tili stvorit restoran, ali rezultat je bila birtija, i to ka da je glavni interijerist Mr. Bean.
Kad san naslonija ruke, stol se odjednom zaljulja. Pripa san se, a onda je Božica naslonila laktove i još se jednom zaljulja.
– Božice, ma jel se ovo stol ljulja ili se meni čini?
– Srićo moja, ne ljulja se stol, nego ovi jeftini satenski stolnjaci. I pogledaj još koja je boja. Baš kako i priliči cilom interijeru – kaki boja.
Je, stvarno, kako naslonimo ruke, tako se stolnjak pomiče vamo-tamo i imaš osjećaj da se ljulja. A na svakom je stolu bila prazna boca viskija i unutra jedan umjetni cvit, naravno, kaki boje.
Stigla je naša kavica, a donila ju je Ivanova mater. Čikara je bila toliko masna da mi je zamalo ispala iz ruke, ali kad san pogleda ruke tete Silvane, sve mi je bilo jasno. Sikla je i posluživala janjčiće.
– Dico moja, kada mi je reka moj Ivan da ste došli, odma san poletila da vas vidin. Ne zna vas ona poslužit ka ja. Špiro moj, kad ja umren, sve će ovo propast. Ona je trideset godina u ovoj kući i još nije janje rasikla. Jesi vidija koliko je plastike stavila u sise? Srića šta toga nije bilo kada mi je dicu rađala.
Na ovo „dicu mi je rađala“ moja je žena poskočila u stolici. Pogleda san je i da joj znak, i umirila se. Ta ju je rečenica posebno nervirala kod moje matere. Uvik bi mi govorila da će je jednog dana zadavit ako je čuje da su to njena dica. Srića da je umrla prije nego šta je ova moja manita žena to ostvarila jer bi mi dica ostala bez matere na dugi niz godina.
Lako za mene, ja bi se snaša!
– Jeste vidili šta je napravila od gostione? – nastavi svekrva. – Moj se muž okriće u grobu.
– Moga je i ovde ostat, nema razlike – nadoda moja tukača. Drmnen je nogom ispod stola da je još misec dana imala masnicu.
– Šta si rekla, Božice?
Srića šta je zamantana svojim bisom prema nevisti pa nije čula. A tko zna bi li i svatila.
– Kažen da je tužno šta je otiša mlad, ka i moji svekar i svekrva.
– Da, da… Iden vidit jel gotov pa ću vam ga vrućega donit. I stavit ću dva prsta vina više. Ne bi ona, ne boj se, nije škrta jedino kad je plastika u pitanju.
Okrene se i nestane.
Nije prošlo puno i Silvana nan donese obilat kil pečenog. Brzo je razmaknula čikare kave koju smo popili.
Naravno, uz doskočicu, vrteći očima:
– Šta san ja Bogu skrivila da mi je ona došla u kuću...
Ja i moja – kojoj san se prid Bogom zavitova, šta baš nije bilo drago njenom ocu – krenuli smo u zasluženo rastezanje mesa, zubima ga razdvajajući od sitnih kostiju. Nismo progovorili ni rič, a moja, kako nije mogla pričat, morala je bar mumljat. Čulo se samo mmmmm, uuuuu, aaaaa… Već mi se počeja dizat želudac, trideset godina slušan njeno preživanje.
– Božice, jel možeš jest a da te ne sluša cila gostiona?
Digne glavu i pogleda me začuđenim pogledom, ima san osjećaj da me gleda janje koje upravo jeden. Odma san izgubija apetit, spustih komad koji san taman tija zagrist. Usta mi ostanu otvorena, ljuta na mene šta san im oduzeja slasne zalogaje.
– Pa nisan rič progovorila!
– Ma mumljaš, tuljaš, samo šta još ne blejiš ka janje.
– Au, au, jadna ti li san, majko, šta me rodi – počne plakat usred gostione, koja se nalazi usred mog rodnog mista. – Dobro je meni moj otac govorija da vi desničari ne poštujete žene.
Evo je, vrag mi odnija jezik, ponovo je krenula od mog oca HDZ-ovca i njezinog komunjare. Samo da mi ovde ne nastavi o Titu. Silvana će nam pljunit u vino. Zna ona da je Božici otac komunjara, ali mislila je da san je prosvitlija, aj ne baš da obožava Pavelića, ali Tuđman joj mora bit otac domovine. Kako mogu Silvani objasnit da bi moja tukača glasala za Račana da je živ? Moran je pod hitno smirit, a to je najboje kada spomenen novac.
– Slušaj, nemoj da te čuje Silvana, naplatit će sve ovo šta nan je donila. Ja i ti ćemo se u četri zida svađat tko je veći gospodin, Tito ili Tuđman.
– Naravno, Tito!
– Je, to si u pravu, a sada dovrši i idemo svojoj kući.
Bože mili, ona je nastavila jest ka da se ništa nije dogodilo. Ima želudac baš ka da joj je Tito otac. Ja više ni zalogaja nisan moga. Srića da je vino bilo dobro pa san njime utažija glad. Pa zar i sam Isus nije reka da je vino hrana?
Kad se moja bolja polovica najila, pokušala je obrisat svu masnoću s lica i ruku, ali uz sav trud, još uvik je bilo više na licu i rukama nego na papirnatoj salveti. Od silnih pokušaja salveta se počela raspadat, tako da su je sad, osim masnoće, krasili i bili komadići salvete.
– Jesan se dobro obrisala?
– Odlično – odgovorin sigurnim glasom samo da se ne nastavi brisat. – Aj ti do auta, ja iden platit.
Nije se pobunila, u glavi joj je bilo previše zbrčkano, poštivala je i ona onu Isusovu. Vidija san i po mojoj procjeni koliko je popila i smazala u ovih sat vrimena, pojila je doručak u mesu, a ručak i večeru u vinu. Lipo se izvalila na sic, a ja san sredija račune.
E, sada možemo ić kući svojoj!
