Kad san se ujutro probudija, bolila me svaka dlaka na tilu. Triba san ić radit, a nisan moga oči otvorit. Koju san muku osića, to se ričima ne može opisat. Prsa pritišću, vrat ne mogu pomaknit, a želudac je zaminija misto s bubrezima ili, boje rečeno, grkljanon.
Odmah san pomislija na mamurluk, ali zna san ja i više popit od onoga jučer kod Ivana. Ovo garant nije to, ovo je nešto opasno, ovo su znakovi smrti jer ovako se moš osićat jedino prid smrt.
Iako je Božica spavala pored mene – Gospe blažena, ona mirno spava, a muž joj umire! – nisan se moga pomaknit da je udarin. Rado bi je odalamija nogon, tako da bi umrla odma poslin mene ili, još bolje, prin mene.
Tom san mišlju dobija nadljudsku snagu i gurnija je nogon da umalo nije pala s posteje.
– Koji ti je bog?
E, neću progovorit, neka vidi kako je to kada se umire, a muž spava pored tebe. Kad se ona okrene na drugu stranu i zaspe. Onda san krenija drugon taktikon, istinon. Ta je najboja.
– Božice, ja ti umiren!
Ojedamput čujen tresak posteje.
– Umireš???
Ponovo tresak i bat hoda po laminatu. Vrag odnija nju i laminat, imali smo lipi parket, ali tukača oće bit moderna s laminaton. Ojedamput se pali svjetlo, koje mi udre u zatvorene oči.
– Jel ti oćeš da umren slip?
– Di te boli, jubavi moja?
– Sve me boli.
Brižno mi stavi ruku na čelo i toplin glason izgovori:
– Malo si topal, iden po toplomjer.
Izašla je iz sobe. Di je išla, neman pojma jer i ne znan di stoji toplomjer. Malo san pročirija, koliko mi je velika bol dozvoljavala, i vidija san je kako ulazi sva raščupana od spavanja, u malin gaćicama i majici na špalinice. Moran priznat da još dobro izgleda i da mi, iako umiren, svakakve nestašne misli prolaze kroz glavu.
– Podigni se malo da ti namistin toplomjer.
Dok mi je pomagala u teškoj boli da izmirin temperaturu, nesvjesno me cilo vrime dodirivala, znate već sa čin… Ne smin svašta pisat, ako dica budu ovo čitala.
Baš je lipo ovako! Glupo bi bilo umrit, ali šta ću kada, izgleda, Bogu gori nešto triban.
– Malo se odigni, ne mogu ti namistit toplomjer – krene moja s naredbama, a ja ne mogu oči otvorit, a kamoli se odignit.
– Ne mogu ništa, ti ga namisti sama.
– Vrag ti jezik odnija, uvik misliš na ludosti.
– Pa ja mislin na toplomjer.
– Znam ja na šta ti misliš, glas te odaje.
Dragi čitatelji, a šta ću, ja san zdravo muško, ko može odolit vakoj ženi. Polako, ja san sada puno bolestan, moran mislit na zdravlje inače će ova lipotica ostat udovica, a znamo da se one brzo oporave i izgledaju boje nego dok im je muž bija živ.
– Daj, prestani se meškoljit sada kad san namistila toplomjer.
Dok je izgovarala zadnju rič, tako me prostrilila pogledon da san bija baš dobar.
Sidila je brižno pored mene i čvrsto mi držala nadlakticu, ka našoj dici kad su bili mali jer bi se pomakli pa bi im morala mirit temperaturu ispočetka. Ojedamput mi je došlo u glavu – pa ona se prema meni ponaša ka prema ditetu, al san toliko puno porebambija? Ma nije, ona mene voli i brižna je prema meni. Volin ja njezinu brižnost, ali ne ka prema ditetu, ja san muško od glave do pete. To joj i vako prid smrt bolestan mogu pokazat.
– Sada se opusti da ti izvadin toplomjer.
Ponovo onaj pogled, tako da san i dalje bija dobar. Ona nastavi tihin glason:
– Jubavi moja, srića šta ti je mater davno umrla pa možemo otvorit grobnicu i tebe pokopat.
Iako san leža, noge su mi se osikle, oblija me znoj. Već san vidija kako me gori mater čeka raširenih ruku, stiska me da ne mogu disat i jubi me po cilon licu da ću se prat misec dana. Ma lako bi ja privatija smrt, samo da moju Božicu nikada prston ne takne onaj Dule.
– Božice moja, kada ja umren, samo te jednu stvar molin.
– Reci, mužu moj, na samrtnoj posteji svin se željama udovolji.
Ovo je rekla baš nekako ozbiljno, još me više pripala.
– Nemoj da te onaj Dule ikada takne!
– Gospe ti blažene, šta ti je budala Dule pa na pamet? Imaš temperaturu 37,1, diž se iz posteje. Skuvat ću ti čaj i dat ću ti dva andola, ajde radit. Triba nan novaca za krenit u turizan.
