Našem današnjem sugovorniku je bilo tek dvije godine kada je na malom luksemburškom stadionu, pred nešto više od tisuću gledatelja, protiv viteški nastrojenih amatera Dudelangea Ante Ježić spasio barem donekle Hajdukovu čast i zabio u 51. minuti za izjednačenje. Gost u našoj jako popularnoj rubrici Štorije je tada učio svoje prve riječi na materinjem francuskom i ćaćinjem hrvatskom. Makar se utakmica igrala tek nekoliko kilometara od njegova doma, o sramotnoj igri Hajduka zbog svojih sitnih godina, na svu sreću nije imao pojma. Otac mu je o toj utakmici, kao i o mnogo slavnijim hajdučkim trenucima pričao kada je malo porastao.
Dylana Antića, tadašnjeg dvogodišnjeg mališana, smo uhvatili danas, dvadesetak godina kasnije kako bi nam kazao zašto je ostavio dobro plaćen posao u Luksemburgu, život u Metzu te skupio stvari tek u dvije male valižice i došao živjeti u Split. Našli smo ga u jednom od najpopularnijih studentskih kafića na Splitu 3, gdje smo ga zatekli za stolom u šarolikom društvu domaćih i stranih studentica. Nakon što smo ga doslovce iščupali iz društva, Dylan nam je ispričao svoju priču. Začudili biste se, makar je cijeli život živio van Splita, kako Dylan ima naglasak kao da se igrao između oronulih zgrada na igralištu vrtića u gore spomenutom kvartu.
Prvo mi objasni odakle ime Dylan?
- U Hrvatskoj je ime čudno, pa svi pitaju je li mi to nadimak, al meni je majka Francuzica i to je sasvin normalno ime tamo. A kad san u Francuskoj onda se svi čude prezimenu, jer tamo se ć ne čita pa ispadan Antic šta znači stari. U školi su me stalno sprdali zbog prezimena. Ma bi to bila uvik pozitivna zezancija.
Pričao si mi da ti je otac pošao devedesetih za Luksemburg, kako je to točno bilo?
- Je, moj je stari dite Splita 3. Moji su ti rodon iz Medića i sad mi baba i dida tamo stoje. Kad je počelo ratno ludilo on je otiša u Luksemburg. Tamo mi je upozna mater, lipoticu koja se i danas bavi bodibildingon, dat ću ti sliku pa je obavezno objavi.
Strašno san ponosan i na nju i na staroga. I rič po rič, normalno da je pala na dalmatinskog galeba u tuđini. Tako da san osan godina baš živija u Luksemburgu i onda 14 u Francuskoj.
Kako si završio u Splitu?
- Pošteno ću ti se ispovidit jer znan da ona ovo neće pročitat. Ima san prvo jednu vezu di me cura namagarčila dobro, onda san naša drugu i stvarno s njon gušta. Kako obožavan moju Dalmaciju, ja san ti odlučija da ću nan kupit avionske karte, organizirat sve u Splitu i oko Omiša i kako ću je na jednon lipon mistu zaprosit. Kupin prsten, sve organiziran, bacin se u lipi trošak... I ona ti meni, par uri prije puta, da mi ima nešto kazat. Sad da ti ne duljin, da ima ona nekoga momka... I meni se sruši svit. Kako je karta za avion bila u žepu, ja put Splita. Sta san tu dva tjedna, dogovorija se s babon i didon da će se oni brinit o meni, a ja o njima i vratin ti se u Francusku. Odradija san 4 miseca, al baš ka pas, po 18 sati bez dana odmora, zaradin neke pare i dođen ovde.
Znači, taj je prekid s curom bio odlučujući faktor da dođeš?
- Ma ne znan šta bi ti reka, to se lomilo u meni cili život. Živija san u Francuskoj u Zufftgenu blizu Metza, onda bi svaki dan putova u Luksemburg na posal, napravija bi godišnje više od 30 iljada kilometara auton. Uvik san tija miran život, a viruj mi Split je grad po miri čovika. Ti ako oćeš možeš sa Žnjana do Rive doć pješke. Isto tako, stopa kriminala je niska, dica se goje po ulici. Ajde tamo ulicu do nas, u kvartu na igralište, vidit ćeš da se dica igraju na balun bez roditelja. Viruj mi da bi doša i s njon i bez nje. Samo san, kad mi se to desilo, odlučija sve sredit u Splitu (da znan di ću bit i da iman papire i legalno boravin), kad se vratin u Francusku da mogu sist u auto i doć ovdi di me srce uvik vuklo.
Čitatelji će kazati da si lud, ostaviti siguran posao u Luksemburgu i život u Francuskoj i doći u ovu posrnulu ekonomiju... Još pogotovo za vrijeme pandemije.
- Često slušam te, moran ti odma kazat, glupe priče. Ja sam ti slastičar i bez lažne skromnosti mogu kazat da sam dobar u svom poslu. Da se sad ne razbacujen imenima - šta sportaši, šta poznati kuvari, šta obični ljudi bi mi znali poslat poruku da su guštali u mojoj slastici. Ali gledaj, lova u Francuskoj i nije neka, kad platiš stan i sve obaveze ne ostane ti puno. Da ti kažen da san se za dignit kredit prijavija u vojsku, ti bi se smija. Zato san živija u Francuskoj, a radija u Luksemburgu. I cili taj put, taj stres se na kraju ne isplati. Vi svi mislite da mi gori samo pijemo vino, jedemo sir i guštamo u životu. Svugdi se triba pošteno oznojit za zaradit dinar. Ja se izazova ne bojin.
Kakva sad vojska?
- To ti je smišna priča. Tija san kupit auto i sredit još neke stvari, al mi banka nije davala kredit. Tamo ti nije ka ovde, da te banka može ogulit i da ti sve može uzet. Al zato nije lako ni kredit dignit. Nego se moraš pokrivat s onin koliko zaradiš. Imaš caku, ako pođeš u vojsku, pogotovo ako si “bili” Francuz, onda vojska stoji iza tebe. I ja ti lipo kažen šefu da ću napravit pauzu u pašticeriji i da iden na par miseci u vojsku dok ne riješin kredit pa da mogu neke veće stvari u životu riješit s ton lovon. On se složija i reka me čekat. Prođen ti ja prvi misec, čak smo u suradnji s Legijon stranaca imali dio obuke (začudija bi se koliko je ljudi s Balkana tamo, samo ne uspije svaki) u Toulouseu. I sve bude dobro dok nije došla padobranska obuka. Kako iman skoliozu, kad san skočija s padobranon dobro san se uneredija kod doskoka. I tako san se izvuka i prije nego san tija iz vojske, al san bar tako kredit uspija dignit (smijeh).
Viđam te ovdje stalno sa studentima. Studiraš li u Splitu ili? Koji ti je plan?
- Ja san ti završija za kuvara, pa san se specijalizira i to bi se ovde kazalo ka nekakva akademija za slastičara. Tako da san po zanimanju slastičar. Makar san mlad, iman dosta godina iskustva, jer nama ti je škola više praksa nego štrebanje iz knjige. Znan ekipi ovde u kafiću uskočit, ali zapravo tražin prostor di bi otvorija nešto svoje. Priča san ti o mome kolaču...
Znaš li da u Splitu imaju već, po meni, tri dobre slastičarne? Tradicija, Oš’ kolač i kod Luke? Misliš li da bi donio nešto što oni nemaju?
- Zadnji put kad san te vidija si me obeća vodit u sve tri (smijeh). Iako san sam kriv, nikako se iz ovog betona spustit doli, uvik iden put Omiša. Nisan još bija ni na jedno od ta tri mista jest, samo san u Luke kuša sladoled. Ja bi tija da je scena još jača, da se slastičari natječu ko će bit bolji, pa ti ta konkurencija donese još veću kvalitetu. Ako si dobar, isplivat ćeš, ako nisi poć ćeš lako radit za drugoga. Važno je radit šta voliš.
Onda možemo najaviti nešto tvoje?
- Ma nemoj najavljivat ništa, moja specijalnost ti je Choux a la Creme, kolač s 40 vrsta okusa, to bi otvorija i to za naš svit. Kod nas ti je, po meni, ugostiteljstvo loše. Uglavnon imaš čovika s nešto para, otvori ili birtiju ili neki restoran bez da ima ikakvu ideju i znanje i onda dere turiste par miseci pa zatvori. Meni bi moja slastičarna bila život. Gušta bi da odgajan mlade slastičare ka šta su mene moji gazde učili poslu. Vidin ovde se gazde voze u skupin autima, a radnici stenju i rade prikovremeno za male pare. Tamo i gazda i radnik imaju skoro pa isto. Vlasnik slastičarne ni u Luksemburgu ni u Francuskoj nije bogat čovik, al radi posal koji voli na način da sam organizira posal bez da mu iko pametuje i to mu je naknada šta ima nešto svoje.
Ne znam jesi li gladao Mooreov dokumentarac o školstvu u Francuskoj? Amerikanac je hvalio ishranu djece.
- Da te ja sad lažen kako je sve tamo idealno i nije baš. Sam gledaš na televiziji i čitaš koji su problemi segregacije, vjerske netrpeljivosti... Ali škole su posložene jako dobro. Mi smo ti kuvali u školi za dicu. Napiši da se gazirano ne smi unit u školu i da se u školi jedu samo francuski specijaliteti i tako potiču francuske firme i proizvođače. Nećeš nać tamo ni marokansku hareru na stolu ni bosanke sudžukice ni poljički soparnik. Samo francuska spiza. Tako bi tribalo bit i ovde.
Rekao si da si s bakom i djedom ovde.
- Je, imamo stan ovde na Splitu 3, tako da san s njima. Oni budu više u Medićima, al kako je sad ovi virus a oni su stariji, ja nastojin stvarno držat tu distancu, kako radin u ugostiteljstvu ne bi in tija donit šta u kuću.
Spominješ Mediće stalno.
- A kako neću, ja ti se u Splitu uopće ne kupan. Svaki bi slobodan minut ovo lito provodija u Mimicama i Medićima. Tamo iman puno svoje ekipe, da neman stan ovde vjerojatno bi doli i živija pa putova na posal u Split od doli.
Moran te to pitati, sad sam te izvukao iz čopora žena za stolom, jesi li našao curu ili da pozovemo mlađe čitateljice na Split 3?
- Ma nema ništa, ja bi tija ozbiljnu vezu a njima je samo do zezancije, pogotovo studenticama. Napiši da san slobodan i moralan, pa ako neka ista takva pročita neka navrati (smije se).
Budući je Dylana čekalo puno ugodnije društvance od našega, zadovoljni onim što smo izvukli iz njega, samo smo ga za kraj zamolili da se čitateljima odjavi s jednom pametnom.
- A ne znan šta bi ti reka, aj napiši da nema lipšeg poteza za život od ovoga na relaciji od Dubrovnika do Zadra, samo da malo prominimo mentalitet i radne navike i da nan političari nisu ovakvi lopovi mi bi bili jači od Švicarske i Luksemburga. I za kraj bi samo tija puno pozdravit moju ekipu iz Medića i Mimica koja će se valjat po podu kad bude ovo čitala.
