[dropcap]J[/dropcap]ure Rakuljić i Filip Vujičić iz Zadra i kolega pas Bobi, border koli, otpješačili su 130 kilometara po Velebitu u osam dana. Sve je krenulo od Filipa. Imao je plan i krenuti sam, al je zvao prijatelja Juru. Sam u planini i kad su idealni vremenski uvjeti nije baš najmudrije. Jedno auto su ostavili na sv. Roku, a drugo na Zavižanu odakle je bila početna točka. I sad je pod snijegom i pitanje je kad će se očistiti cesta od Krasnog do Zavižana.
A za Zavižan smo svi čuli. To je planinski vrh visine 1676 metara na području Nacionalnog parka Sjeverni Velebit, a u blizini je meteorološka postaja Zavižan, najviša meteorološka postaja u Hrvatskoj te planinarski dom "Zavižan". E, neće se zvat "Talas".
Što dvojica na Velebitu rade, pitali smo Juru Rakuljića?
- Išli smo prohodati Velebit zimi. Ništa naročito. Prva tura je bila od Zavižana do Alana, nekih 15 kilometara.
Oprema?
- Prvo smo morali nabaviti ruksake u koje može stati vreće za spavanje, karimati podloge, nešto zimske opreme u slučaju da nas dočeka led, dereze, cepin i konop za pasa, hrana. Odlučili smo se za pothvat bez logistike u smislu da na nam neko dostavlja hranu. Sve skupa malo manje od 20 kilograma po glavi. Dali smo i pasu da nosi svoju hranu u bisagama, al nije mu se baš svidjelo pa smo i njegovu hranu nosili.
Vremenske prilike?
- Temperatura je noći bila i do - 10 stupnjeva, a preko dana na južnoj strani je išla do dva stupnja iznad nule. Sa sjeverne strane padala je do - 4 stupnja.
Čega ima na Alanu?
- Prvi dam smo došli u to sklonište, planinarsku kuću s malom zimskom sobom i špakerom. Skupili smo nešto drva i kuhali. Poslije malo ćakule ubili smo oko jer nas je ujutro čekala tura od preko 20 kilometara do Skorpovca. To sve spada pod Premužićevu stazu izgrađenu, suhozidom, kamenom prije 90 godina.
Na Skorpovcu ponovo odmor?
- Došli smo i malo ranije, a postavilo se i pitanje hoćemo li poslije odmora ići treći dan dalje prema planu jer je najavljena kiša. Usprkos velikoj kiši odlučili smo se krenuti prema Baškim oštarijama. U njima ima restoran, nešto smo pojeli i nanovo imali dilemu hoćemo li ostati spavati u kampu "Velebit" ili ćemo pokisli do skloništa "Ždrilo" koje je udaljeno od Oštarija jedno 2 i po sata. "Ždrilo" je inače renovirano sklonište. Tu smo se uspjeli osušiti i navečer je okrenula jaka bura pa smo ujutro krenuli prema skloništu "Šugarska duliba".
Taj dio puta vam je već bio poznat?
- Od "Ždrila" do "Šugarske dulibe" nismo nikad išli. A onda smo krenuli do "Zavrata". To nam je inače bila najniža točka puta, na 750 metara. Odlučili smo se kako nećemo ići originalnom stazom preko vrha Visočice jer smo vidjeli da ima dosta snijega i sjećamo se kad smo prije išli tom rutom kako je bilo dosta srušenih stabala tako da smo se dali više na južnu stranu.
Tako bi brže napredovali i ne bi se toliko iscrpili?
- Upravo tako. Već smo bili dosta umorni.
Kako je Bobi sve to podnio?
- On je bio oduševljen. Prvi dan dva dok je nosio svoje bisage nije mu bilo po volji jer nije bio naviknut na njih. Čim smo mu ih skinuli živnuo je. Ako smo mi napravili 130 kilometara, on je sigurno 200. Igrao se s nama, skakao, trčao u šumu za tragovima životinja i lajao za divokozama. On je pas ovčar pa se malo zaigrao. A Bobi u skloništu jeo i brzo zaspao, pa jeo pa opet spavao.
Kakva je kondicija potrebna za tu rutu?
- Sigurno da treba imat određenu razinu kondicije i iskustva u planinarenju. Važna je i mentalna snaga.
Na što ste se oslanjali kod snalaženja u prostoru?
- Uglavnom smo pratili planinarske oznake. Nakon četvrtka palo je dosta snijega i ostale su pokrivene. Onda smo koristili aplikacije na mobitelu. Busolu nismo koristili, a kartu smo imali na mobitelu. Na većem dijelu signala nema pa se mobitel nije brzo praznio mada smo ponijeli prijenosno napajanje, power bank. Staza je bila dosta očita. Možda se kroz šumu malo teže orijentirat, ali bi se nekako snašli, tražili marku okolo ili bi vidjeli da je tu netko prije nekih tjedan dana prolazio.
Koliko ste ljudi susrelu u tih 130 kilometara?
- Interesantno, odmah drugi dam smo na Skorpovcu sreli čovjeka, na Baškim oštarijama konobara, je li, što je normalno u restoranu, a petu noć na "Zavratu" smo sreli jednog planinara iz Zadra, koji inače sam planinari, a kojeg sam upoznao na istom mjestu prije godinu dana. Odmah smo skontali da se znamo od prije. Baš simpatično. Tu smo popili i malo vina i rasšćakulali se.
Sutra svako svojim putem?
- Tako to biva. Sutra navečer smo bili u skloništu "Struge". To je bila naša najviša točka na putu, 1.400 metara. Tu smo sreli isto poznanike. Bili su na odlasku, a mi taman stigli. Oni su također imali želju ići na Vaganski vrh, najviši vrh na Velebitu od 1.757 metara, ali je bilo loše vrijeme pa smo ga svi zaobišli ovaj put.
Proporcionalno, vi ste sreli više poznatih ljudi na Velebitu nego da ste se prošetali splitskom Rivom?
- Pa tako nekako. Pa i one koje taj momenat nisi znao ispadne da imamo zajedničke prijatelje i poznanike.
U kakvom su stanju skloništa u kojima ste bili?
- Većina njih je bila u super stanju. Imali smo sreće da su nas u svakom skloništu dočekala drva. Ali što smo se više približavali Nacionalnom parku Paklenici s južne strane, bliže Zadra, to su skloništa bila izneređenija i šporkija. Brzo dođu do tih skloništa i onda ih više koriste za partijanje, a ne za sklonit se od nepogoda u planini. U planini, u skloništu je pravilo da se mora ostavit iza sebe čisto, uredno i s nadopunjenim drvima. I peć na drva očistit. Hrana se može ostavit, ali samo nešto što je u konzervama jer će inače sklonište vrlo brzo postat leglo miševima. Nisu krivi miševi, nego ljudi.
U 20 kilograma ruksaka jeste li nosili kakvog alata, pile, sjekire...?
- Nosili smo samo noževe. Pilama i sjekirama su bila opremljena sva skloništa.
Kakva obuća može izdržati kišu i snijeg na Velebitu?
- Ovisi na kave rute idete. Želite li je brzo proć onda tražite nešto lagano na nogama. Problem je što im je uobičajeno slaba izolacija. Za kišu koja satima pada morate zaista imati dobru impregnaciju. Zaboravite na sprejeve. Najbolja je mast na pravu glatku kožu robusne gojzerice. Ako se nosi puno tereta bolje je imati gojzericu koja stabilizira zglob, ali to umanjuje zadovoljstvo kretanja.
Od tih 20 kilograma u ruksaku koliko vam je stvarno trebalo stvari?
- Raspravljali smo o tome i ispalo je da smo sve dobro ponijeli što se tiče odjeće i opreme. Jedino bi ubuduće ponijeli još malo hrane i WC papira.
A od hrane?
-Kad dođeš umoran u sklonište nisi baš od spize. Zaključili smo da je najbolje skuvat čaj s malo cukra da vas malo digne i onda skuvat juhu iz kesice u koju je dobro dodat još malo manistre i onda skuvat rižu i uvalit kakav gulaš iz konzerve. Naravno, ponijeti pancete, sira i orašastih plodova i suhog vođa za po putu.
Što bi istaknuli od impresija na putu?
- Životinje, osim njihovih tragova, baš i nismo vidjeli. Fascinantna je tišina kad se zaustaviš. Prepustiš se samom sebi, sebe preispituješ. Ništa mobiteli. Na Velebitu ste osam dana. Ne čujete auta, ljude... Nema, ne da mi se više hodat. Mora se doć do skloništa, do cilja. Na neki način ojačaš i pročistiš duh. Postaneš smireniji.
A Vaganski vrh?
- Želja nam je ostala da prođemo zimi taj greben od Vaganskog vrha do Svetog brda. Al zbog lošeg vremena ne bi uživali. Možda na proljeće.
