– Digni se sa tog kauča i skini tu šporku tutu sa sebe! – viče moja žena priko cile kuće, a ja baš uvatija prvi san.
Ona je najsritnija kada meni ne da spavat, baš mora usisavat kad ja popodne legnen, a ni pranje suđa ne može pričekat. Lupa onin pijatima da mi zvoni u glavi ka da ležin ispod zvona u podne i svih 12 puta otuče meni direktno u sljepoočnicu.
– Da si je oprala, ne bi bila šporka! – pokušavan produžit moju popodnevnu ležarinu.
– Šta si to reka???
E gotovo, pretjera san. Diži se, Špiro!
– Evo, iden! A šta da obučen?
Puno je lakše da ona to reče, ja ću se izludit. Ona će me ionako vratit u sobu da obučen drugo.
– Da ti nije mene, gol bi i na posa iša. Eno ti tamo one crne rabatinke i siva majica.
– Pa zar to nije za šetnju i kavu, a ne za po kući?
– Bože mili, nikada od tebe pravog turističkog poslovnog čovika. Sada moraš uvik bit sređen, nikad ne znaš kada će ti turist doć.
– Pa di će doći u jedanaesti misec?
– Eto, znala san. Zapamti, nikad ne znaš! Aj, uredi se da me ne sramotiš isprid Mladenke i Gorana. Znaš da su oni u turizmu tata-mata.
– Pa samo dvi sezone.
– Znači, dvi sezone više nego ja i ti. Prestani filozofirat, oblači se, samo šta nisu došli.
I da slučajno nisi spomenija Uskoka.
– Zašto?
– Zato šta je Goran ajdukovac i bit će rata.
Uša san u sobu, kad na posteji ugledan već spremljenu robu za mene. Koja san ja budala, poslin trideset godina još se nadan da o bilo čemu odlučujen.
Evo mi žena i gaće bira.
Poslušno san se uredija i otiša ka pravi dobri dječak oprat zube i počešljat se. Bit će zadovoljna, a ja miran. Vratin se ponovo u kužinu, koja je u sklopu dnevnog boravka, sav ponosan kako san poslušan i lip. Kad evo je ponovo!
– Jesi obuja nove papuče?
– Koje nove papuče?
– Jutros san ti ih kupila, eno ti ih u kutiji kraj posteje.
– Šta fali ovin?
– Špiro, oš se ti svađat?
Samo san se okrenija i otiša pronać kutiju jer mi se ne svađa.
Kada san ih ugleda, mrak mi je pa na oči. Zamislite plišane papuče, i to tamno crvene.
Ma da su roze, bilo bi bolje, reka bi da san iz šale obuja ženine i svi bi se smijali, a ovako sramote i sramote.Al meni se ne svađa!
Zvono. Glasovi. Smijeh. Stigli su!
– Špiro, di si? Pogledaj koji san buket dobila od Gorana.
Opet prigovaranje oko cvića. Meni je glupo trošit novac na nešto šta traje tri dana, osin na lipo vino. Onda ona meni reče: „Možeš i ljubičice, samo da me se sitiš.“
Ja jedan dan kupin te ljubičice, nisu baš ni skupe, ali kad san ih pružija, takvi plač nisan čuja još otkada je mali dobija prvu jedinicu.
Fala bogu, navika san se jer su njegove jedinice dolazile u sljedovima.
Odonda joj više nema ni ljubičica.
– Aaaaa, bome je veći nego šta ti je moja mater kupila kada si rodila malu.
Kad je rodila prvoga unuka, babinog jubimca, došla mi je i sestra isprid rodilišta pomoć ga nosit. Ne maloga, nego buket.
Svi su se slatko nasmijali, naravno, osim moje Božice. Njoj buket samo šta nije pa iz ruku od umjetnog smija, jer je garant s njin tila ravno meni u glavu.
Lipo smo se raskomotili. Ja i Goran sili smo jedan pored drugog, a žene nasuprot nas.
Cilo popodne osjećan miris pašticade, njoka, a ne smin ni provat. Jedva san dočeka da sidnemo i da odma izvadin u svoj pijat, ali onda bi stvarno dobija buket u glavu. Lipo pojednostavnin i novon prijateju uputin nježne riči:
– Lipo se komodaj, ka da si u svojoj kući, kad se ja ne smin komodat ka da san u svojoj kući.
Sve je svatija i navalija je na njoke. Naše dvi više nas nisu ni primjećivale, tako da smo krenili. Jedan njok, tri guca vina. Vrlo brzo prva boca bila je prazna.
– Dobro ti ovo vino, prijateju.
Pomislija san: Dobro je tebi svako.
– To ti je od jednog mog sa Klisa, svaku godinu kada radi vino i za mene napravi sto
litara.
– Al van to bude dosta?
Dobro san reka. Ja volin popit, ali ovaj je pijančina. Samo moran pazit, ubit će me ona
moja.
– Ne bude svaku godinu, ali rastegnemo.
Di mu smin reć da nan i ostane.
– Vidi one naše dvi, tvoja joj baš želi pokazat sve o turizmu.
– Moja i turizam? Nema ona veze sa turizmon, ona je glupa za sve osim za u posteju.
Tu je vauu – namigne mi dok se naginja, a u očima se vidilo da je pod dobrin gason. Jer već je
i druga boca pri kraju.
E sad mu triba kontrola! A ko boje kontrolira nestašnog muža nego žena.
– Božice, dođite malo ovde, da i ja čujen dvi pametne beside naše prijateljice.
Čin su sile, Mladenka je, a da nije ni pogledala muža, odma lagano odgurnula punu čašu čistoga vina, ne bevande. Davno je on nadrasta bevandu. Da bi prikrila svoje pokrete, upita me:
– Špiro, šta ti radiš kada ništa ne radiš?
Glupo pitanje još gluplje žene tako me je zbunilo da san izgubija osjećaj za opstanak i bubnija ono iz srca:
– Iden gledat moga Uskoka.
U trenu san zna da san falija, ali nema natrag.
– Uskoka? Ko gleda njega pored našeg Ajduka?
Crvenog nosa i staklenog pogleda smije mi se u lice dok vriđa mog Uskoka. A ja moran mučat zbog moje tukače. Muči, Špiro, muči i uči.
Duboko udahnen i umiljatin glason, da ga ne odalamin, izgovorin:
– Ma ja gledan Uskoka jedino kada Ajduk ne igra, onako iz razonode, da usporedin koliko su naši boji od nekog nebitnog Uskoka.
Samo šta mi srce nije skočilo iz prsiju i ovoga krelca nisan uvatija za vrat. Bolilo me šta ponižavan moj klub isprid nekog navodno svitskog Ajduka.
– Pa i čudin se ko gubi vrime na te live klubove, a posebno gledat igrače koji nisu mogli uć u Prvu ligu. Bit će ne znaju ni dres obuć, ni kopačke vezat…
Pogleda san ženu, naravno i ona mene. Poslin više od trideset godina braka ne triban joj ništa reć, samo je pogledat da vidi koji su bubnjevi u mojoj glavi. Koliko se suzdržavan da ne opalin ovog pijančinu. Vriđa moj život, moju radost, moj smisao življenja. Ka da mi se dira u ćer, a i maloga da mi krivo pogleda, dobija bi šaku u glavu.
– Gorane, pusti sada balun. Špiro, vidiš da je čoviku čaša prazna – nadoda moja blentava, da ti blentavu kosu počupan. Al ne vidi da je čovik pijan ka letva, da će ga žena sravnit sa zemljon kada dođu doma?
– Draga Božice, pusti, nije ti moj Goran za puno alkohola. Bit će mu muka, a brzo moramo doma.
Goran je vidljivo uša u se, kako mi kažemo, a pogled mu je bija prilipljen za moju bocu vina. Odjednon mi je srce zaigralo… E majku ti tvoju, vratit ću ti sve ono šta si reka za moj Uskok. Nježnin tonon – znan da ga je Božica pripoznala, a boji se tog tona – kažen mu:
– Ma di se žurite, baš nan je lipo. Evo ja i Goran taman otvorili prvu bocu. Evo, prijateju, nazdravimo!
NASTAVLJA SE
