KOLUMNE MALOG MISTA (7.) "Ne diran se ja tebi u tvoje serije, nemoj ti meni u balun"
Budin se, a ono zuji, bruji, cili mi se krevet trese. Pripa san se, ojedamput skočin jer osjetin da nema Božice kraj mene.
– Božiceeee!
– Šta vičeš, evo me u kužini!
– Zovi policiju, da utišaju ove budale! Boje će proć ako ih policija uvati prije mene. Jer ako ih ja zgrabin, neće im biti laka. Svaku ću im koščicu slomit!
– O čemu govoriš, koja policija?
Ojedamput se smirilo. Vratin se u krevet, a on se ponovo počeja trest, još jače. E sad će vidit Boga svoga, nedija jutro, a oni se uvatili lupat! Pa triba poštivat da neki rade i da im nedijon triba odmor.
Gotovo je sa spavanjem. Dignen se i uđen u kužinu, kad u dilu di su kauč i televizija moja žena sidi na podu s rukama ispod velike komode, koja ima barem 80 kila. Pokušava je pomaknit, a kako je teška, laminat škripi sa svakin centimetron.
Jeb.. ti laminat.
– Šta to radiš? – upitan, a ona digne glavu i počne se smijat.
– Dobro šta ja radim, ali na šta to ti sličiš? – pokaže prstom prema mom doli.
Ja spustin pogled i vidin da san sinoć poslin onoga mudante obuka naopako. Mogu mislit kako san izgleda, cili raščupan, s mudantama naopako. Sad znan šta me je cilu noć žuljalo. Zaglumin ka da je nebitno.
– Pusti sada to, reci šta to radiš?
– Okrećen mobilju.
– Pobogu, luda ženo, zašto?
– Pa ti si sinoć reka da ćemo sami sredit stan.
– A zašto taj… – onda zastanen. – Čekaj, nisan reka odma ujutro, mislija san u hodu, kad budemo imali vrimena.
– Znan ja tebe ako te budem slušala i čekala. Stan će bit gotov sekundu prije nego prvi turisti uđu. Ali prije okreni te mudante ili, boje, uzmi čiste iz ormara.
– Šta im fali, jučer san obuka čiste.
– Čista ti je luda glava. Al ti se svađa najranije?
Ne svađa mi se, promislin, okrenen se i vratin se nazad u sobu. Boje ih prominit i imat mir, a valjda će mi odma i kavu skuvat, prije nego me upregne radit. Naravno, otiša san ih prominit u zahod jer bi mi ih ona moja blesača nabila na glavu, i to prednjicu na nos.
Lipo san se istušira, uredija se i kad san se vratija u kužinu, molećivo san joj uputija pogled koji je govorija: „Molim te, aj mi skuvaj kavu.“
– Vidin šta oćeš! Aj pridrži ovo.
– Ma di ću najranije… – ali sta san u pola rečenice jer mi se ne svađa. Priša san i uvatija nogu stolića kojeg je držala. Zašto ga je držala u zraku, ne znan, ali ne pitan jer mi se ne svađa.
Prošlo je par minuta kad san uvatija snage da je upitan:
– Jubavi, mogu li spustit?
Nije me čula ili se pravila da ne čuje. Muko moja, šta ja sve moran trpit za gutljaj kave! Aj, priznajen, i zbog onog nestašluka sinoć. Par mi je puta kroz glavu prošla i Zora i njezine plastične sise, ali brzo san je izbacija iz glave jer nikad se ne zna. Koje san ja sriće, još će mi izletit Zorino ime! Osta bi bez kušina, a ne bi mi ni triba jer ne bi više ni glavu ima.
– Koji to đava držiš, spusti! Lipo bi bilo da me u svemu slušaš, ka sad – okrene se prema meni i zaviče moja sinoćnja tigrica, bez plastike, držeći u jednoj ruci kogumu, a u drugoj žličicu kojom je mišala kavu da fundač padne na dno.
Spustija san prije nego šta je dovršila rečenicu jer su me već počeli bolit svi mišići. Čak i oni koji spajaju palac s tabanom. Lagano san ispružija nogu i pogleda. Pa zar ovdi ima neki mišić ili živac?
Da se niste smijali, nije Božica vaša žena!
– Ima li šta slatka?
Nisan vidija da je radila kolače, ali valjda ima malo skrivene čokolade. Naravno, skrivene od mene.
– Prije ćeš pojist pahuljice, i to sa vodon. Mliko ti škodi.
– Ali ja volim sa mlikon.
– Više ne voliš.
E, sada mi se baš svađa!
Ma nisan lud, ne svađa mi se…
Moran bit sritan šta san dobija prvo kavu. Nisan triba čekat da pojeden pahuljice. Od kojih volim jedino mliko. Lipo san se opustija i počeja uživat u nedijnoj jutarnjoj kavi. Kad…
– Reci ti meni, šta ćemo sve izbacit od ove puste mobilje? Rekla mi je Mladenka da turisti vole minimalizam.
– Jel ja mogu prije popit kavu?
– Ne mo'š!
– A dobro.
Da van iskreno kažen, ne znan šta je govorila, niti šta san ja govorija. Samo znan da san klima glavom i vuka mobilju po cilom stanu.
Da ne zna šta točno želi, zaključila je kad je ormar, kojeg je u međuvremenu ispraznila, bija na prolazu između kreveta i zida.
– Vidiš, stvarno, ormar ne može proć! A nije ni bitno, donit ćeš macu i razbit ga.
Ništa nisan odgovorija, jer da jesan, odgovor bi bija: „Razbit ću ja macon tvoju glavu, a ne ovi novi ormar!“
Nikada nisan pušija, ali da mi je bilo zapalit, da bi i srce i dušu.
Poslin dvi litre znoja i dvadeset žuljeva koje san dobija, jedini zaključak moje tukače bija je:
– Baš dobro, sada mogu očistit iza ormara.
