Prolitnje sunce jedva je provirilo kad se Smoje diga iz posteje.
Polako se izvlačija iz lancuna priko kojega je bila stara deka. Stara, ali draga njegovoj ženi. Rekla bi ona da je odispod nje uvik taman. Kad je zima, taman toplo, kad je vruće, taman ladno.
On to nikada nije moga razumit. Ne zato šta je blesav, nego jer je dovoljno pametan da ne troši možđane na ženske gluposti. Jer i da je tu staru deku bacija na Karepovac, naša bi je navečer na posteji.
Zaključak: deka je taman i to je Smoje prihvatija.
Bitnije mu je bilo šta se uspija izvuć a da ga Lepa nije čula.
Navuka je jučerašnju robu da je ne probudi. Zna je da će dobit po Gospi kada to vidi, jer da je sramoti po gradu. Satrala ga je rečenicon:
– U kužini mogu imat brdo suđa, misec dana ne usisat kuću, to niko ne vidi, ali svi vide je li ti kolet čist i jesu li ti gaće šporke.
Tog je dana bija spreman na njezine predike jer je tu noć vrime bilo dobro za lovit ribu. Peškarija će bit puna i ribe i svita. Sist će u gostionu, naručit kavu i gledat šušur peškarije. Naravno, i izminit koju besidu sa ribarima.
Kad je izaša iz kuće, prvo je kupija novinu.
Krenija je brzin koracima, svako malo pogledavajući iza sebe da slučajno ona njegova nije krenula za njin. Kad bi vidija da nema nikoga, uzdanija bi s takvim olakšanjem da se čulo par metara oko njega.
Doša je na ribarnicu i krenija od banka do banka. Svaku bi ribu okrenija i dobro pogleda glavu, nije se libija ni inćuna dobro izvižitat.
Onda je vidija svoga Grgu. On mu je bija među dražima. Nemilice je kra na vagi, ali je bija tako uvjerljiv da su svi više virovali onome šta on reče nego šta vaga pokaže.
– Grga moj, danas svega blaga. Jesu li bar ribari bili dobre ruke?
Grga se počeja okričat oko sebe, nagnija se prema njemu i tiho prozborija:
– Šjor Smoje, nemojte vikat, da drugi ne čuju. Malo ko zna da sam švercer. Priča da san se noćas smrznija na koći dobro mi prodaje ribu.
Smoje je jednon rukon stavija novinu iza leđa i drugon ih uvatija. Počeja je uživat u tako ozbiljnom, a ipak opuštenom stavu.
– Grgo, u pravu si, malo san se zanija. Samo, koja ti je ovo lipa mala? Nimalo ne sliči na tebe.
– Šjor, opet vi mene bockate, ovo je moja najmlaja. Vidite da je ista ja.
– Ti vidiš, ja ne!
– Šjor Smoje, nemojte tako.
Cili je bija u panici, Grga je gleda rođeno dite. Toliko ga je smanta da će doma dobro popričat sa ženom. Jer ove dvi starije baš su na njega, ova, brate, na nikoga, čak ni na njegovu prababu. Nemaju njezinu sliku, ali mater mu je tako rekla jedanput kad je bila juta na njegovu ženu. Ustvari, stalno su jute jedna na drugu.
– A šta si ovo malo dite doveja da šverca sa tobon?
– Ma nemojte spominjat šverc. Vi ste dobar čovik!
– Neću više. Tribaš tri ćere udat, puno je to lancuna, krpa. Uuu, velika je to dota i veliki su to pinezi.
– Zato san i doveja ovu najmlađu, one dvi starije spremaju se za udaju.
– Aj lipo, kad su vinčanja?
– Ma čekajte, još ni momka nemaju.
– Pa kako se onda spremaju za vinčanje?
Ponovo se Grga okrenija oko sebe pa još tiše progovorija:
– Recite vi meni, ko će oženit curu koja smrdi na friškinu, na srdelu ili lignjuna? Niko! Samo sirotinja. A puno ja radin da bi mi se podrep uvalija u kuću. Ja oću da mi se lipo udaju. Ne moraju na Meje, ali, šjor moj, ma ne bi tribale ni na Brda, Gospe ti blažene.
– Pa grad se širi, šta fali Brdima?
Smoji je tema postala zabavna i baš ga je zanimalo zašto jedan švercer nikako neće da mu se ćer uda na Brda.
– Nisu Brda loša, ali u svim kućama ima najmanje tri brata. Ćaća napravija prizemnicu da se spuste sa sela u školu. Kako su se počeli ženit, svak je sebi nadoda sobu i kužinu, tako da svak svakome gleda u pijat. I niko sa nikin ne priča zbog parkinga, kojeg i nema jer je to sada već cesta.
– Vidiš, meni je ta svaka građevina umjetničko djelo. Ja bi baš volija živit u tako kreativnoj kući!
Grga se ojedamput ispravija i poškaklja se po glavi. U očima se vidilo da je nešto svatija.
– Ma, šjor, vi to mene cilo vrime zezate, a ja vama uvik lipe bokune ostavljam i, dabogda mi se ruka osušila, uvik posebno vama friško. Nikada, evo diga san ruku, nikada van staru ribu nisam proda.
– Grga moj, lipo je to od tebe čut, znan ja da ti meni nikad nisi proda staru ribu. Ali zato jesi Lepi!
Okrenija se sa osmijehom od uva do uva i pomislija: „Grga me uvik zabavi.“
A Grga je osta zbunjen. Kad je on to Lepi proda staru ribu? Ma ko će to skontat, pa skoro svaki dan bar mu je deset kila ribe staro.
„Iden ja popit kavu, a nek ona moja kupuje ribu, samo će mi smetat“, pomisli Smoje i sidne na, moglo bi se reć, svoju katrigu. Dok je priča sa Grgom, pogleda bi prema njoj i kada se ispraznila, vidija je da je konobar stavija čikaru za kavu na stol isprid nje. To je bija znak da ga je vidija i da mu čuva njegovu katrigu.
Čim je sija, konobar je odma doletija.
– Fala, mali. Sada prvo odnesi ovu šporku čikaru šta mi je čuvala misto i donesi mi moju kavu.
– Oću, oću, šjor Smoje. Šta sad lipo pišete?
– Puno toga, puno. Kad budeš ima vrimena, sve ću ti ispričat.
Mladi konobar već je godinama dobiva isti odgovor na svoje pitanje. Smoji ispočetka nije bilo jasno zašto ga svaki put pita isto kad mu svaki put isto odgovori. Pa naravno, manča… Momak je svatija da svaki gost ima neki svoj interes pa je za svakoga smislija rečenicu. Da bi se osjetili bliski sa konobarom, i vragu jednome svi damo puno bolju manču nego da kaže:
– Dobro jutro, vaša kava?
Pametan gazda, doveja je pametnog konobara i naravno da nije doveja Vlaja. Kako može Vlaj radit kraj peškarije? Vlaj ne zna razliku između inćuna i grdobine. Kako ribari mogu doć na jutarnju kavu uz besidu o kozi koja se triba ojarit? Ali ako je tema maslina i di je dobra pošta oko Brača ili Šolte, e tada će ribar popit još dva pelinkovca i počastit konobara da sa njin divani.
Po opuštenom, blaženom licu vidilo se da uživa. Oči su mu se kretale u svim smjerovima, da nešto ne propusti. Sa katrige je moga vidit koja je riba stara, naravno po mutnin očima, a prodavač se kune na sve živo i neživo da je tu noć plivala oko Hvara. Drugi nevidljivo za mušteriju drži vagu da ukrade baren 20 deki, onda je pusti, digne ribu i pobjedonosno pokazuje kako je vaga točna i da je on jedini na ciloj peškariji koji ne krade.
Kad ojedamput smisao Smojinog buđenja toga dana prekine kreštavi glas:
– Miljenko, baš san se razveselila kada san te vidila!
Po njegovom se licu vidilo da se on nije baš razveselija.
– Ej, jutro!
Ona je bez pitanja sila na katrigu, a on je lagano okrenija ramena da nije okrenut direktno prema njoj i nastavija je gledat jutarnju lipotu.
– Di je Lepa? Kako nije sa tobon? Jesi kupija šta ribe? Onaj moj doma još leži, ti si uvik bija ranoranioc.
„Sveti moj Frane, di se ova gasi“, razmišlja je on, ali da je to izreka, žena bi ga ubila. Pa je pristojno odgovorija:
– Lepa je ostala doma, ima posla.
„Ovo je sve šta će dobit od mene.“ Još se dublje zavalija u katrigu i poluzatvorenih očiju nastavija neometano uživat u šušuru peškarije.
Ka da ju je njegova nezainteresiranost pokrenula, Lepina prijateljica nastavila je dalje govorit, ali on ni rič više nije čuja. Zanimljivo: ona govori, on ne trza; ona postavlja pitanja, on ne odgovara. I to njoj ništa ne smeta! Samo da ona govori… E pa, brate, govori, nije ni čudo šta se onaj njezin kasno diže. Da je šta kraće sluša!
Ojedamput ne baš kreštav, ali poznati glas:
– Ma jel ti to čuvaš moga muža?
Kreštavica se malo uzdigla, popravila skoro pa misnu košulju, i puna sebe odgovorila:
– Lepa moja, evo uru vrimena ti ga čuvam. Ne dan da se ni jedna šupjača približi. A nas dvoje smo se baš lipo napričali, dugo vako nisan sa nikin, posebno sa onin mojin doma.
Smoje je još uvik bija u istom položaju i u čudu je razmišlja šta ova žena govori. „Bože dragi, jadna žena, tribala bi u dobrog doktora, ona uopće nije primijetila da je ja ni rič nisan čuja. Ova moja traži da joj ponovin šta je rekla da bude sigurna da sam čuja sve šta je ona izgovorila. Kad malo boje promislin, onaj doma je isto boje proša od mene.“
Njih su se dvi počele grlit i jubit. A Smoje se diga, stavija novinu pod ruku i, dok je odlazija, dobaci Lepoj:
– Plati moju kavu.
Ona je već morala vikat za njim.
– Di ideš? Taman san došla!
– Zato i iden!
Dobaci joj i nestade među kalama.
