Dok mantan po fureštom svitu kontan kako mi svit uopće furešt nije. Odi daleko o moje lipe Dalmacije judi više vole stvari koje dajen nego tamo negdi priko bare di me znaju.
Eto, tako san odi u Kolumbiji odradija seminar brazilske vještine Kolumbijcima. Budući da san u Splitu dava satove besplatno, a opet niko nije trenirat tija, odi nisan očekiva nikakav odziv, al san se dobro privarija.
Odi jedan Dalmatinac radi seminar na portugalskom Kolumbijcima i dođe lipi broj. Svugdi po svitu di san učija jude capoeiru angolu uvik bi napunija dvoranu.
U Indiji, u Kanadi, u Brazilu, u Keniji, brate mili svugdi osin u Splitu. U Splitu san ima jedno vrime najveću grupu u Europi. Ali prošla in je moda i posli toga ne da nisan moga napuniti dvoranu za trenirat, već nisan moga napuniti ni smarta.
Nikad nisan sumnja u svoj sat angole, al nikako nisan moga skužit zašto u Splitu ljudi ne vole capoeiru. Još uvik ne znan. Eto, sad držim crncima, Indijancima, bilcima i mišancima, ženama i muškim. Jednostavno uživamo.
Splite moj, Dalmacijo moja, zašto si zatvorena toliko? Nema veze, neće Split, oće Bogotá.
