ZAPISI I SJEĆANJA GORANA PELAIĆA (106) – MILENA DRAVIĆ: Nikad prekobrojna, pa čak i kad je na „crnoj listi“!

Ne znam kako započeti ovaj novi film, 106-o izdanje. Scena prva: Izlazim ja iz svoje kuće u Mihovilovoj. Prođem preko pergule i vidim dvi cure kako sjede na dnu skalina. Jedna, plavuša, imala je konjski rep. Ja im kažem da bi ja proša. Odmah su se digle i opet sjele. Tri metra od njih je ulaz u hotel Salonae. Recepcionar je stari Božić koji je imao stan u tom hotelu. Prijatelj mi je njegov sin Joško. Čekam ga da izađe i  da se idemo igrat. Ove dvi pričaju mnogo lepo, a ja čekam Joku…

- Tekst se nastavlja nakon oglasa -

Scena druga: Cura s konjskim repom: - Dečko, da li ovde ima nešto da se kupi za jelo?

-Ima u Bonačića, šta bi vi jele?

- Pa ništa posebno, parče leba i nešto…

Dade ona nešto dinara i ja trč u Krešimirovu, u Bonačića: „Po štruce kruva i mortadele“! I dok su one rekle keks, ja isporučija klopu. One zahvalne…

E sad, treća scena je 27 godina kasnije: Beograd, kavana hotela „Moskva“, čekam da dođe na dogovoreni sastanak čuvena glumica Milena Dravić. Zima, zimetina, još nekoliko dan pa će Nova 1988. Toplo je unutra, nema više Olge Jančevecke za klavirom i to mi ubija malo onaj ugođaj…

I evo je, stiže! Milena je miljenica ne samo publike već i režisera. Njena uloga u filmu »Jutro« (1967) svrstala je u red značaj­nih glumačkih imena. Da ne spominjemo „Vrata ostaju otvorena“ s početka karijere i puste druge filmove. Sve u svemu, kinematografija  je dobila u osobi Milene Dravić glumi­cu bez koje bi, da je nije bilo, da joj vrata nisu ostala otvorena, zasigurno bila siromašnija za jedno vrhunsko glumačko ime. I ne samo da je Milena izvrsna glumi­ca, ona je i izvanredan sugovornik, izu­zetno ugodna osoba s nedvojbenim šarmom...Baš me oduševila svojom neposrednošću. Naravno, odmah sam joj „skromno“ spomenuo da sam ja …Onaj lepi dečak s kruvon i mortadelom, što je izazvalo osmijeh na njenom lijepom licu.

Žal za Splitom

-Tako mi je milo što mogu kazati nekoliko riječi za ljude iz Dalmacije. Možda me ima i dovoljno u štampi, ali u Dalmaciji - nema me dovoljno. Bar ne onoliko koliko bih ja željela. Ponekad mi toliko nedostaje i taj drugi kontakt s tim ljudima. Svojevremeno sam dobivala mnogo pisama u kojima su mi ljudi, iz tog dijela is­kazivali simpatije i podršku. I danas dobijem poneko pismo i uvijek osjetim u njima jednu toplinu Mediterana.

Nedavno ste gostovali u Zadru i Šibeniku, a Split ste elegantno mimoišli?

-Sve možete napisati, samo ne­mojte to. To nije istina! U Zadru i Šibe­niku i nekim drugim gradovima, davali smo predstavu »Ptić i Ptica« prema scenariju Slobodana Stojanovića i u re­žiji Dejana Mijača. To je mogao biti po­vod za kontakt sa Splitom, a nije! Za to se ne osjećam krivom, jer ja nisam ugovarala gdje ćemo igrati. Samo mo­gu kazati da mi je veoma žao što ni­smo igrali tu predstavu u Splitu. U taj grad rijetko dolazim. Dalmaciju strašno volim, tu atmosferu. Ovdje u Beogradu zimi je takvo sivilo, a vjerujem da je do­lje sada mnogo ljepše. Mediteranski ambijent prija mojim očima, srcu i duši.

Smojino Velo misto - u srcu

Vjerojatno ste uvijek bili poslom zauzeti?

-Ne, ni to nije u potpunosti toč­no. Istina, zaista mnogo radim, ali uvi­jek se može naći vremena. Moram vam reći da mi se svidjelo »Velo misto« MiIjenka Smoje, i kada bi se tako nešto slično snimalo, rado bih se uključila u jedan takav projekt. Ne znam, ili ne­ma nekih poslova ili ljudi misle da neću da dođem u Split. Tamo gotovo nikada ništa nisam radila i ne vidim razloga da ne dođem ako me pozovu...

Znači, svidio Vam se Smoje i njegov rukopis?

-Veoma! To što je Smoje uradio s tim serijama, to je je­dan veliki i značajan posao. Vidjela sam to poslije kad se repriziralo na ka­kav je odjek i zanimanje naišla ta seri­ja. To što rade Siniša Pavić i Miljenko Smoje, u svijetu rade veliki timovi, i to treba da se poštuje. Veliki su to napori za pojedince, a ipak uspijevaju da na­prave velike stvari. U Beogradu me nema na TV. To su vjerojatno neke crne liste, a nije razlog što ja ne želim da radim.

Ostaje ipak činjenica da ste dosta snimali za TV. Evo, upravo je završeno prikazivanje TV-serije »Soba 405«, a još je uvijek u sjećanju televi­zijski program »Obraz uz obraz« Zdravka Šotre, zatim Čorkovićeve se­rije »Život je lep« i »Čardak ni na ne­bu ni na zemlji«. Zaista, pred niza filmova,  neka Vaša te­levizijska ostvarenja donijela su Vam izuzetnu popularnost. Zar ne?

Dragan i Ljubiša

-Da. U svakom slučaju! Seriju »Soba 405« koja je upravo završena ra­dila sam cijelog ljeta. Serija je rađena u sedam epizoda na humoristički način, a snimala sam s djecom ko­ja su izvrsna. Spomenula bih još i seriju »Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo« koja je bila izvanredno primljena. To je jedan od najboljih TV-filmova na­pravljenih u nas. Televizija jest mene zadužila, ali mislim da sam i ja nju. Vo­lim raditi i na televiziji i na filmu. To je nedjeljiv dio glumačkog poziva. U dva­deset godina, koliko sam prisutna na malim ekranima, igrala sam u vrlo za­nimljivim emisijama.

I sa suprugom Draganom Nikolićem?

-Da, i s Draganom. Na filmu smo mnogo manje radili zajedno. Čini mi se u samo dva filma. Upravo sam dobila ponudu da igram u velikom filmskom i televizijskom projektu Aleksandra Petrovića »Seobe«. Neke od scena ću raditi i s Draganom. Pa, raduje me taj posao, lako smo malo surađivali kao glumci, nadam se da će biti dobro. Ig­ram dosta predstava i u kazalištu, a imam i nove ponude, pa sada nisam sigurna koliko će se sve to moći i ostvariti s obzirom na ovu novu filmsku ponudu u »Seobama«.

Nekad ste puno radili s Ljubišom Samardžićem. Postali ste pravi glumački par?

-S Ljubišom sam igrala stvarno dosta, posebno u prijašnjem razdob­lju. Odlično smo surađivali u filmovima »Moj tata na određeno vrijeme« i »Rad na određeno vrijeme«, tako da smo se u filmovima tog žanra dobro nadopunjavali. Vrijeme je donijelo meni i Ljubiši nove partnere i nove partnerke. Rado sam igrala u komedijama, od­nosno u filmovima s humorističkim pri­zvukom i volim raditi takve uloge. Mislim da sam to i dokazala i na filmu i na televiziji. Ali, volim i druge uloge. Glumac treba da igra raznovrsne ulo­ge. Imam takozvani slobodan status, pa mogu na određeni način i da biram uloge. Naravno, ako mi se ponude. Volim  raditi!

Da voli raditi, dokazala je Milena Dravić u brojnim filmovima i televizijskim seri­jama. I na daskama koje život znače, recimo kao Lulu u istoimenom Vandekinom komadu Ateljea 212, u režiji Ljubomira Draškića. U filmovima »Kozara« Veljka Bulajića, u »Rondu« Zvonimira Berkovića, u Makavevjevu »Čovjek nije tica«, u »Nemirima« Kokana Rakonjca, u Radivojevićevu »Kvaru«, u fil­mu Gorana Paskaljevića »Poseban tretman«, koju epizodnu ulogu kanski žiri 1980. godine nagrađuje. Vjerujemo da će tako biti i u novoj ulozi filma »Se­obe« koji se upravo snima.

Jer, vrata ostaju otvorena. Samo za najbolje!

Tako sam pisao krajem prosinca 1987. i puno se od toga promijenilo osim mog suda da je „djevojka s konjskim repom“ u svom životu dosegnula glumačke vrhove.

Milena Dravić rođena je 5. listopada 1940. godine u Beogradu, a preminula 14. listopada 2018. u Beogradu.