ZAPISI I SJEĆANJA GORANA PELAIĆA (112) – VELJKO ROGOŠIĆ: Bija je lip, mlad i zgodan… A laga, laga mi je moj šjor!

 Znam da more osvaja svojom ljepotom i snagom. More je neosvojivo i prkosno. Tko mu se može suprotstaviti, kakav bi to drznik trebao biti? Upoznao sam tog drznika, pričao s njim više puta. Bio je u razgovorima blag, jednostavan. Kao i svaki Rak! Njega je osvojilo more, to veliko i neosvojivo, a on mu je uzvratio snagom, rušio valove i svjetske rekorde. Ostvario je ono što nitko nije mogao, ni prije ni nakon njega: Veliki Veljko Rogošić! I Prije pustih godina, kad sam ga zamolio za razgovor, pozvao  me u svoj stan. Bila je sjajna atmosfera. Tu je bila njegova divna žena Željka i sin Veljko, danas poznati oftalmolog. I tako priča on meni o svemu i kaže: „Ja sam se mlad oženija i nisam se prevarija. Da mi nije  bilo Željke teško bi mogao postići sve šta sam postigao u životu“.

-Laga mi je moj šjor! Bija je lip, mlad, zgodan. Imala sam 19 godina, a on mi je laga da ima 24, a ima je samo 18 godina - veli supruga Željka, žena koju još uvijek pamte po njenoj ljepoti.

Tekst se nastavlja nakon oglasa

Šjor Veljko, kako se osjećate sada kada ste u plivačkoj penziji?

- A ko ti je reka da sam u plivačkoj penziji? Ja je­sam penzioner, ali ne plivački. Slušaj, kad iden gradon onda tek vidin šta san napravija. Zaustavlja­ju me ljudi, žele sa mnom razgovarati. Čini mi se po­nekad da nikada nisam ni plivao, a bez mora ne mogu. Kad smo liti u vi­kendici, skočim u more u 9 sati, a vratim se po­podne u šest. Moje vrije­me je bilo, ali se ne može nikada zaboraviti.

Ne mogu se zaboraviti i rezultati. Bilo ih je puno, preko četiri sto­tine medalja, zar ne?

- A tko bi se svega toga sjetio. Bio sam četiri puta prvak svijeta u maratonu, na četiri kontinenta apso­lutni maratonac. Frane Jurić, poznati novinar i književnik, sumirao je sve ono što sam preplivao, što na treninzima što na nastupima. Ispalo je da san šest puta proša ze­maljsku kuglu. A kad pogledaš moje noge i ruke, ne vjeruje čovjek da je to sve izdržalo.

https://youtu.be/XXl2EljGvYA?t=283

Ali plivanje Vam je ostavilo i neku mladost?

- Plivanje mi je uzelo svu mladost! Ali to se ne vidi na mom licu. Koliko sam prepliva dobro je da sam i živ. Ipak, ove četiri zadnje godine bile su te­ške. Svi smo ostarili, svi smo imali neke svoje za­datke, netko se javio, ne­koga je diglo. A i rat je ostavija traga, bio sam dragovoljac od prvih dana, takoreći jedan od osnivača Hrvatske ratne mornarice.

Licem prema svojoj zemlji

Obišli ste čitavi svi­jet. Gdje Vam je bilo naj­draže plivati?

- Najljepše je plivati li­cem prema svojoj zemlji. Tada se teško odustaje. Upitao me jednom mini­star turizma Italije zašto ne plivam iz Jugoslavije prema Italiji. Oni bi mi na­pravili veći i bolji doček, a nudili su i 40 milijuna lira. Odbio sam uljudno tu ponudu i rekao; Go­spodine ministre, vi ne znate kako je lijepo pli­vati licem prema svojoj domovini!

I u najkritičnijim mo­mentima znao sam da moram prevladati sve na­pore i doći do cilja. Nije lako kad te na obali čeka 300 reportera, a dovedu te na brodu do kraja. A kad ti dođu velike pote­škoće i kad si okrenut pre­ma tuđini onda je lakše odustat, premda se to meni nikada nije desilo. Nikad se nisan diga na brod! Imam silnu želju da napišem knjigu o svemu onome što sam prošao, a što nije do sada objav­ljeno, o tome kako izgle­da ona druga strana me­dalje.

Ne bi se falija

Kako izgleda ta druga strana medalje?

- Ja ću vam reći kako iz­gleda ta druga strana me­dalje. Nama je bilo strašno teško, morali smo ga pratiti u svemu. Meni, kao njegovoj supru­zi činilo se da je to nešto najnormalnije. Ali on je ra­dio i plivao. Bio bi on svjetski prvak i u bazenu da ga nisu koristili – nadodala je gospođa Željka.

- U mome amaterskom sportskom stažu mogao sam napraviti i više. Uvik sam se vrtio oko europ­skog i vrlo blizu svjet­skog rekorda, ali radit i vježbat bilo je nemogu­će. Radio sam u brodo­gradilištu, dobiva san i ot­kaze, biža san kroz žicu za ić' na trening. Znaš, teško mi je o tome govorit. Dolazin ti u Split kao apsolutni maratonac svijeta, bio sam primljen i u Bijelu kuću, a u Splitu me čeka otkaz jer se nisam javio na radno mjesto misec dana. To su apsurdi i to nam se nikada više ne smi desiti. Ja i Šurbek bili smo prvi koji smo otišli u Kinu. Iza Kine došla je i politika i poslovi. Velika je vridnost kada jedna zem­lja da sportaša, kad se počne dizat zastava i svi­rat himna daleko u svitu. Sad kažu zašto ovi ili oni nije iša na prvu liniju? To može samo najgluplji čovik reć. Ne moš ti sad Ivaniševiću kazati aj ti na prvu liniju. Šta će taj čovik na prvoj liniji? Moraš misliti i na sebe i na nje­ga, ubit će vas obojicu radi njegove nesposob­nosti. On predstavlja zemlju na drugi, bolji na­čin. Sve se mora učinit za prave sportaše i prave vrijednosti. Sve!

Silan je Vaš udio u domovinskom ratu. Za­što o tome ne volite go­vorit?

- Neću, jer bi se mora falit. Učinija sam sve šta sam moga, od prvih dana balvanijade. I opet ću ako bude tribalo. Uvik san takvi bija, uvik sam sve radija s puno duše. Vi­diš, sistem se prominija. Kakav bi ja Gorane bija čovik u tvojin očima i u očima drugih ljudi da ti ja sad kažen; ajme, ja nisan pliva brazdama partizan­skih brodova, mene su prisilili. Ja šta san pliva brazdama partizanskih brodova i jubilejima Tita, to je meni jedna čast bila i u tom vremenu je bilo tako i drugačije se nije moglo organizirati. Kakav bi to čovik bija da kažem da nisam? Kako bi ja sad moga reći da mi admiral Purišić kada sam došao u splitsku luku iz Visa sa novim svjetskim rekor­dom, da mi taj Purišić nije da Titov sat. Ali tri go­dine poslin toga odbija san primit Avnojevu na­gradu. Pita san ih zašto mi je nisu dali kada su je dali Ceraru i Pavlovu, onda kada sam bio u zeni­tu. I reka san da je neću uzest. Ali čim je počela balvanijada ja sam se dra­govoljno stavio na raspo­laganje. Ja sam učinio sve šta sam mogao i onda i sada, ali ne mogu baciti u sjenu ni mojih 35 godina rada. Splitski funkcioneri u moje najbo­lje doba nisu me volili. Mene je grad volija i mase zato šta san obi­čan čovik. Mene žena pošalje kupit nešto u samo­poslugu i vratin se za dvi ure. Di si bija? Zaustavija me svit, popriča san. Šta je jednostavniji čovik meni je draže pričat. S velikin jebivjetrima ne volin se ni zaustavit.

Tito me je zva veslač

Kad ste već spo­menuli Tita, zanimljivo je da Vas nikada njemu nisu predstavili. Zašto?

- Tito je doša par puta u Split kada su Mediteran­ske igre bile aktualne. Uvik su mu neke namištali, uvik je odbija kod njega »Ajduk«. Onda je Tito upi­ta one svoje Badurine kako to da u ovome gra­du živi onaj veslač, a da mu ga u dvajs' godina nisu nikada predstavili. On je mene zva veslač, jer je reka da se samo ve­slima može plivati kako ja plivam. Onda su mu rekli da će me predstaviti za vrime Mediteranskih igara. Došli su mi doma i ja san jin reka  zaludu ste do­šli, ja ne iden! Rekli su mi da san lud, da ko će to njemu reć. Ako san lud, nisan glup. Tito je mene treba primit prije 25 godina, pošto me nije primija recite mu da neću doć. I onda su mu rekli da san u Americi.

Doživotna karta Jadrolinije

Imate bezbroj pri­znanja. Koje Vam je naj­draže?

- Među sportskim trofe­jima nalazi se i jedan koji nije od zlata ni srebra. To ti je počasna, doživotna karta za brodove »Jadrolinije«. To mi je da diretur »Jadrolinije« iz Rijeke Kuiš, a nakon šta su mi ukrali auto u Splitu, a kar­ta mi je stala u njemu, ob­novili su mi to. To mi je draga uspomena.

Meni je more uvik na pameti. Ono mi je dalo puno priznanje. Njemu sam se uvik klanjao. I kada je doša ovaj rat, bilo je sasvim normalno da tu djelujem. Mislio sam, more je moje, a oba­lu dobro znam. Radio sam s pomorskim diverzan­tima. More je lipo, more je drago, ali je puno žena zacvililo.

O Vama je napisano i pet knjiga, između osta­lih i ona pod naslovom »Jači od mora«. Jeste li jači od mora?

- Od mora ne može biti nitko jači, ako to more ne dozvoljava. Meni je s razlogom bilo naklonjeno,  jer sam ga volio!

Rogošić, Veljko, hrvatski plivač (Kaštel Lukšić, 20. VII. 1941 – Split, 7. VIII. 2012). Član Plivačkoga kluba Jadran (Split). Višestruki je državni prvak u disciplinama 200 m, 400 m i 1500 m slobodno, 100 m i 200 m leptir te 200 m i 400 m mješovito. U razdoblju 1959–71. pedesetak je puta obarao državne rekorde. Reprezentativac s 203 nastupa. Nastupio je na OI 1960. i 1964. Istaknuo se mnogobrojnim pothvatima u maratonskom plivanju, a prvi međunarodni nastup i pobjedu ostvario je 1969. na plivačkome maratonu u Riccioneu (Italija). U maratonu od Caprija do Napulja pobjeđivao je u razdoblju 1971–74. U utrci na rijeci Saguernay u Kanadi pobijedio je 1974. i 1975. Godine 1976. preplivao je jezero Ontario u duljini od 77 km. Prvi maraton na Jadranu otplivao je 1971. između Supetra i Splita. Godine 1974. plivao je od Hvara do Splita, a 1975. od Visa do Splita. Prvi je hrvatski plivač koji je preplivao La Manche (2004). Prema Međunarodnom plivačkom savezu bio je 1971–75. najbolji maratonac svijeta.

Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 2021.