Ne znam je li bio konac ljeta, ali znam da je bilo 2005. godine. Našao sam broj njegovog telefona i zamolio za razgovor; Velikog Franu Matošića!
O njemu sam slušao, ali ga nikada nisam gledao kako igra, jer kad je njegova karijera završila - ja sam tek krenuo u školu. Nisam se pretjerano pripremio za razgovor, znao sam samo da je bio veliki igrač, da je Splićanin (od kolina) i da je običan čovik.
I taj me velikan primio u svoju kuću i započeli smo razgovor kao da se sto godina znamo.
Mislio sam da je najbolje za uvod u priču, da mi kaže nešto o Splitu svoje mladosti, o tom mladiću Matošiću iz Matošićeve ulice.
-Split? To ti je bija mali Pariz! Najprije ima si sve; i lokale, i kafane, i zabavu i ples. Svaku subotu ples; Hajduka, Jadrana, Gusara…Uvik je toga bilo; živ, lipi Split, mali grad. Onda ti se šetalo na Pjacu, na Rivu, muški, ženske, a kad je bila kiša onda na Prokurativu. Tamo bi se šetalo uvečer kad je kiša.
A di ste se vi šetali kad ste stasali?
-Da ti pravo kažem, malo Pjaca, malo Riva. Više na Pjacu. Tamo se šetala omladina, mlađi, a sa strane bi bili stariji koji su stali onde di je Matić, di je kafana. Tu bi stali i razgovarali, onamo dva, onamo tri-četri, ti, stariji, a mlađi bi šetali.
A bilo i je šinjorini?
-A, oli bi šetali da nije bilo šinjorini!? To je kad sam bija momak, a kad san bija mali, e onda je bila druga priča. Svaki dan na Marjan nosit bilu kavu ocu na Prvu vidilicu. Meni je otac bija najamni radnik. On je bija na Marjanu lugar, i ja bi mu kad san bija dite od pet, šest godina nosija kafu ujutro na Marjan. Jer on se mora dizat ranije. Doktor Račić je bija strog, cili Marjan su lugari morali proć vidit šta je. Onda bi došli ovde kraj Muzeja i ja bi mu donija kavu. Svaki dan san odija gori. Svaki dan! A mi smo i ka omladina odlili po Marjanu. Ja sam tamo sa Hajdukom pretrča sve. Išli na trening; Sveti Nikola, pa onda sve do Svetoga Jere trčećin korakon, pa vrati se nazad, pa se onda priko Spinuta vrati, pa priko šume… To su nam bili treninzi, kondicioni trening.
Na stadionu je jedno, a ovo trčanje je bilo za kondiciju.
Desetka kao norma
Matošić iz Matošićeve?
-A, eto. Bili smo sirotinja. Deset nas je bilo; četiri brata, četiri sestre, otac i mater. A to ti je bila norma! Ovako; bile su dvi ulice - jedna je Gospe od Soca , ne - nije bila ulica nego ka prolaz. Iz glavne ulice se vidi moja kuća, stan. Ma šta stan, a ja se i sad pitan i žaj mi je dok su mi sestre bile žive, šta ih nisam pita di smo mi to spavali? Po dva na posteju, jedan stariji, jedan mlađi.
Igrač Hajduka postali ste 1934. godine. Bože moj kad je to bilo?
-E,34-e. Ima san 16 godina. I to san doša na igralište, jer san sta odma do igrališta starog. Tu san se i rodija, je li. A onda san doša ranije i pita me barba Luka „Frane, bi li ti igra danas?“ A ja govorin da bi, i onda me stavija igrat. Igrali smo protiv Sarajeva, i ja san onda igra centarfora jer Vlade Kragić i Leo Lemešić su se uvik svađali ko će igrat centafora , a da bi ih barba Luka umirija, reka je da igran ja. Tako je igra livu spojku Vlade a desnu Leo. Ja centarfora. Oni su bili puno stariji od mene, ja san ima 16. godin.
I odma u prvu momčad?
-Odma prvenstvenu, sa Sarajevom u Splitu. A slušaj, najboji ti je dokaz da se nisan svlačija sa igračima, nego sam se svuka u onu drugu svlačionicu sam, jer sam bija ono šta se reče dite, mlad .
I kako je prošlo?
-A da san tri gola protiv Sarajeva. Tukli smo ih 10:3. Hajduk je bija dobra momčad!
Zbog gubitka, škivavanje uz more
I tako je počela karijera, a sve uz redovni posao?
-A nego kako? Ako ne bi radija od čega bi živija? Ja sam cilo vrime radija, cilu moju fudbalsku karijeru.A da nisan radija, ko bi mi da penziju? Radija sam u Elektrodalmaciji. I to zimi bi me pustija uru vrimena prije, dođi doma, obidvaj i ajde na igralište. A kad bi išli vanka, pa izgubin dva dana rada, onda je Hajduk mora platit šta nisan radija dva dana. Elektrodalmaciji je mora vratit pineze kako bi ja dobija punu platu. Tako je bilo, nije to ka danas. A štaš govorit, to se ne može usporedit. Radija san na električna brojila, pa sam bija i poslovođa. A radija sam cili vik, od 934-e do penzije. Ja sam bija ko i svaki drugi radnik. Kad smo igrali vanka Splita, onda dođi ujutro s vlakom, umij se i ajde na posal. To je tako bilo, a kad bismo dikod izgubili utakmiu, onda nisam moga takoreć proć priko Rive. Iša bi uz more, jer oni šta sidu u kafani počnu vikat šta smo izgubili, a izgubija si s Partizanon, sa Zvjezdon. Nisi ti to izgubija sa malin klubon.
Sad Hajduk ima lipi stadion. Da možete igrat, da imate force, di bi igrali, na starom placu ili na Poljudu?
-A da imam 28 godina rađe bi na starom, ali da ima travu i da budu baluni ka šta su sada, a ne oni naši. Naši su se pumpali pa onda bi ima onu špigetu, pa kad bi ga napunpa onda bi ga stiska s onon špigeton, pa kad te udre u čelo onda ajme tebi. A današnji baluni i kopačke…A štaš poć govorit. Najprije ti klub nije moga pružit i dat nove kopačke nego si ima uvik one zakrpane, a kad si dobija nove, ooo Boga ti….To je radija postolar, onda pokojni Soldo, on je radija kopačke za nas.
Trčanje bez znanja - nema ploda
Šjor Frane, spomenuli ste problematični balun današnjice. Kako je to rješava barba Luka Kaliterna?
-On je bija učitelj nogometa za osnovne elemente baluna. Toga danas nema jer, ako vi pogledate ove današnje igrače, njima više balun smeta nego ča jin ne smeta. Jer malo je koji kadar s desnon ili livon nogon dodat loptu na dvadeset, trideset metara.
To je njima problem, a to nama nije bija problem jer mi smo učili,
Rekli ste prva utakmica 1934-e sa šesnaest godina. Ali i prije ste „balunavali“?
-Doša san u Hajduka ka junior, ima sam 11 godina kad sam počeja. To ti je bilo tići i repci, tako smo se zvali, igrali, trenirali, trenirali. Mi smo više znali o baluna od ovih danas! Oni govoru danas se više trče, a onda se više znalo hehe. Jer trčat bez znanja nema ploda.
Ako smo mi manje trčali, onda smo mi više znali!
Meni danas smišno zvuči da ste igrali iz čiste ljubavi, bez velike love?
-A igralo se za ljubav! Slušaj, mi smo tukli Dinama u Zagrebu 6:0. I ni jednom igraču nije nam palo na pamet da rečemo Upravi Pa dajte nam koji dinar, dajte nam štakod. Bija san kapetan i igrači su me zamolili da pojden kod uprave, da nan dadu koji dinar da možemo poć u kafanu popit piće.
Ni to nismo dobili. Eto, to ti je to!
Ajmo malo o momčadi?
-O onima sa kojima san ja igraT To je vratar Milutin Čulić, desni bek, brat mi Joze, livi bek, Marušić, desni half, Dešković Miro, centarhalf i Radovniković Tezoro, lijevi half, ja san igra centarfora, Leo desno krilo, desna spojka, Vlade liva spojka, Alujević livo krilo, a desno krilo bi se uvik mišalo…Muljačić. To je bila momčad.
Kristalna vaza za vjernost
A uživancije, putovanja čarterima i ti gušti…Je li bilo toga šjor Frane?
-Uslovi su bili nama teški prama današnjima, to se ne može uopće usporedit. Prvo, igralo se na terenu bez trave, garbuncin je bija na terenu. Drugo, prostorije su bile ajme. Eno stari dom Hajduka da ne govorim kako je bilo. Svuklo bi se od 14 do 16 igrača, jedan bojler od 80 litara, to je kasnije bilo, a u početku je bilo na drva, oružar bi grija vodu i tako bi se nas 14-15 kupali. Nikad nisi moga reć evo san se okupa kako triba. I nikad voda nije bila topla, naravski to se osjetilo u kasnijim godinama. Da ne govorim o putovanjima. Putovalo se trećim razredom, jelo se salama i ako bi te došlo malo sira. Maser bi na svaku stanicu di je vlak sta napunija tri boce vode - i to nam je bilo piće. Kad bi išli za Skopje, pošli bi u četvrtak navečer, u petak ujutro si u Zagrebu, u peta navečer si u Beograd, a u subotu ujutro si u Skopju. I to sve treći razred! I sad ja ne znam zna li ova omladina i ovi ljudi kakvi je to treći razred? A ono drvena sjedalica po dvi sa svake strane i onda tri. I bija si sretan ako nema puno svita, da se možeš navečer se pružit na tu klupu. I uvik pune oči ugljena o dima ferate. Nije bilo ka danas ove električne ferate. I tako smo eto prolazili. I ja sam sve to izdrža do 38 godin kad san presta igrat balun. To su najboje godine za igrat balun. Danas se manje uči, ne obraća se pažnja na elemente tehnike a šta smo mi imali u ono naše doba. Mi smo svi sa barba Lukon sve te elemente prošli; i uzid i glavon i konop-sve smo mi to učili i onda smo uglavnom postali dobri i veliki igrači. A danas je to malo, a niti treneri imaju volje sa to dicon tako radit.
A oproštaj od šjor Frane? Sigurno u Hiltona za takvog velikana?
-1955. smo osvojili prvenstvo, a 56-e sam presta igrat balun. Bilo je na igralištu, pozdravija se sa puplikon, malo cvića i onda ajde.
Je, klub mi je da jednu kriistanu vazu. Slušajte, ja san dobija sve ono šta se može dobit u nogometu, pohvale, zahvale, olimpijade…Nemoš više šta dobit od nogometa. Mi smo bili u Južnu Ameriku , Sjevernu Ameriku… A di nismo igrali. Nismo bili samo u Južnu Afriku.
Niko vas neće nadmašit barba Frane!
Niko i nikad!
