Čim netko spomene kišu, grmljavinu, meteoalarm, većina ljudi odluči ostati kod kuće, pod toplom dekicom i uživati uz kakav dobar film, ali ne i on. Frane Vukušić u takvim slučajevima ostavlja sve i s aparatom odlazi snimati fascinantne prizore kojima nas priroda daruje.
Franu život nije mazio. Većinu svoga života, a danas mu je 28 godina, proveo je u domovima. Prvo u domu za nezbrinutu djecu Maestral, a kasnije u Centru za odgoj i obrazovanja Juraj Bonači, iako mu u ovom potonjem nije bilo mjesto. Unatoč teškom odrastanju, bez roditeljske ljubavi, majke koja bi ga zagrlila u teškim trenucima i ušuškala pred spavanje, Frane se izvukao, naučio je da se mora boriti u životu. Danas je zaposlen, živi sam i uživa u munjama kao malo tko.
Problemi u obitelji
No, krenimo redom. U domu je završio već kao beba, a danas je zahvalan ljudima koji su ga gurali i pomagali mu. Da je bilo teško, bilo je.
„Priča je kao i svaka druga, problemi u obitelji, to je svakodnevno. Dom kao dom za nikoga nije ok, ali pomiriš se s time i živiš. Svatko ima teško djetinjstvo. U današnje vrime nema diteta kojem nije teško, u moje doba nisi moga imat sve pa si moga nešto i razumit. Ono što je bitno kod tih domova jer da te netko gura.
Moja prava borba je počela onoga puta kad sam ima prvu izložbu, a za nju je zaslužan Marijo Bašić. Sanja Matas me vodila skoro 13 godina u školama i u svemu. I fotograf Marijo Bašić. Tu je počela teška muka sa mnom, tu sam se odvojio od prijatelja. Nisam uopće htio nikoga gledat, ušao sam u taj nepoznat svijet iz doma. Onda sam se počeo borit, pravi život je počeo tad, ne dok sam bio u domu. Završio sam srednju školu, nije mi bilo bitno šta, samo da ne budem bez škole. Završio sam za prodavača, zahvaljujući Sanji Matas i Radi Popadiću završio sam tečaj fotografije. Preko Zavoda sam završio i za pizza majstora, zahvaljujući prvenstveno njima koji su potakli da kliknem kako triba. U vrime te izložbe se puno nepoznatih ljudi mišalo u moj život. Počeo sam se povlačit i vidit dokle mogu ić. U dom je tada došla jedna posebna osoba, ja je zovem mater“, kaže nam na početku razgovora Frane.
Ne krivi on odgajatelje u domu, smatra da oni ni za šta nisu krivi – jednostavno ih je malo.
„U državnim sustavima nitko nije kriv, ni odgajatelji ni nitko drugi, nego je država ta koja voli sve čekat i odugovlačit. Ja bi još danas, po nekim informacijama, bio u domu da nije bilo osobe koja se pobrinula da ja to sve završim. Najzaslužnija je osoba za to šta sam izašao iz doma. Nije puno pričala, nego je samo došla. Ona je radila kao njegovatelj, odgajatelj. Kad smo se upoznati , to je bilo to, ko da je netko viši posla. Trud se isplatio. Nakon prve izložbe sam počeo sve više napredovat, ali sam izbjegava puno osoba. Ta moja izložba je bila prije točno deset godina. Bio sam momak koji oće vanka, oće se zaposlit, tad su moje muke počele. Taman kad sam mislio puknit, pojavila se ta osoba. Zove se Ivana Tomaš, iz Dubrovnika je, radi i danas u domu i živi sama. Ja sam otiša od nje jer sam htio sebi dokazat da mogu sam živit i da mogu sam sebi naređivat šta oću, ja ne volim da mi se nešto kaže. Cili život slušaš šta tribaš napravit, a ovako kad si sam shvatiš da možeš najviše ulagat u samog sebe. I sve šta sam htio ostvarilo mi se. U ove 4 godine šta živim sam sve mi se ostvarilo. Kaštela obožavam, a Split ne volim iz tog razloga šta mi je donio svega i svačega. A Kaštela su mi u srcu, od pijavica, munja. Uvik je drugačije – u Splitu može bit nevrime, Kaštela su mirna“, ispričao nam je Frane.
Frane nije jedini iz obitelji koji je bio u domu. Ima ukupno pet braće i sestara te dvije polusestre.
„Priča je vrlo jednostavna, Drago Bačić je moj zakoniti otac i umra je 2019. godine. Problem zašto nisu mogli uzdržavat dicu je što nisu imali uvjete. Njihova je greška, ali uvik čovik mora znat prić priko toga. Ja sada odem do svoje prave matere, unatoč onoj koja me digla, vidit jel joj šta triba, jer od mržnje se ne dobiva ništa. Ja sam to iskusio, mrzio sam više osoba, pa mi se to odrazilo. Sva moja braća i sestre bili su domu, svi su uspili, neki su posvojeni, a oni koji nisu posvojeni imaju crtu borbe za životom. Prošli su sve i svašta, imali uspone i padove, neki su bili u drogama, ali su se uspili izvuć“, kaže nam dalje Frane.
Spasila ga iz doma
Ivana ga je spasila iz doma i pomogla mu da stane na svoje noge. Živio je s njom četiri godine.
„Kad me Ivana uzela iz doma već smo se znali šest godina. Nije bilo mogućnosti udomljenja, ali virova sam joj na rič. Rekla mi je da napišem izjavu Centru za odgoj i obrazovanje Juraj Bonači da napuštam dom i da znam di ću bit. Ja sam to napisa, napravio sam sve kako triba i onu godinu kad sam izaša 2017., to lito stvarno sam uživa. Kad je došla zima zaposlio sam se i to sve zahvaljujući Ivani i Ivici Vukušiću. Ja nosim njegovo prezime i ne mislim ga minjat. Ivana je stvarno imala želju uzet me iz doma, ali nitko to ne može sam. Tribalo me uputit u sve, a Ivana u tome nije bila baš vješta. Pojavio se Ivica i dogodila se ljubav između njih. Ja sam vidio da je čovik super - di, šta, kako, dignit papire, u sve me uputio. Pomoću njih dvoje naučio sam šta je život i šta je borba i da nema zapravo smisla govorit ko je kriv šta nisam prije izaša, mada sam to pripetava svakome.
Oduvik sam htio biti vani i slobodan, sam donosim odluke i odgovaram za svoje postupke - da mi niko ne jaše po mozgu. Opušteno, lagano izać uživat. Dobio sam život kakav sam htio, a to mogu zahvalit sebi. Imao sam tolike padove, ali i vjere u to da ja to mogu“, priča Frane.
Život u domu nije lagan, no on je „spas“ uvijek pronalazio u olujnom nebu.
„U domovima ima verbalnog nasilja, pogotovo kod odgajatelja. Da se mene pita, uveo bi stroge kontrole u svim domovima, pogotovo u Maestral. Maestral je miša dicu, ja sam iz Maestrala radi nemirnog ponašanja prebačen u Juraja, tamo di ne pripadam. Tamo su dica sa teškim posebnim potrebama.
U Juraju je bila pouka života. Bilo je da izaberem dobro ili loše. Ja sam uvik bira dobro. Povezan sam dosta sa nevrimenom, od svoje 5. godine. Ima sam neki mobitel i svaki put bi trča na prozor, gleda, snima. Žao mi je tih snimki što ih neman. Ako bi bio nervozan, dogodilo bi se nešto na nebu šta bi me smirilo“, prisjeća se Frane.
Danas s majkom koja ga je rodila priča normalno, kao sa prijateljem.
„Ja s njom pričam kao s prijateljem. Ja sam svojoj braći reka, vi se možete ponašat kako oćete, ali ne želim čuti riječ brat jer neman taj osjećaj. Da bi vi stekli ljubav prema nekome, vi morate živit, dokazat i rast. Ne volim glumit. S njima imam prijateljski odnos, takav sam - sirov. Dom Maestral je najviše zdrave dice pretvorio u ono što nije dobro. Ja iman kontakt sa nekima koji imaju neke probleme. Ja sam imao epilepsiju, ali uspio sam je pobijedit sportom. To sve dolazi radi stresa. Neka dica su čak u Juraju uspila. Juraj Bonači nije samo dom koji je bio za bolesnu djecu. U tim mojim danima mišala su se zdrava i bolesna dica. To je velik propust Juraja i Maestrala. I neke te zdrave osobe danas nisu u dobrom stanju jer nisu imali potporu. U domovima treba postojat neka osoba koja će ditetu otvarat mogućnosti za napredovanje. Ja da nisam ima Sanju Matas koja je sve te godine radila sa mnom, pitanje je bi li bio ovo. Uvik triba počet od toga kad si u razvoju, od nekih 14, 15 godina. Ona je jedina znala kako će sa mnom. Nju bi u 90 posto posluša. Bitna je komunikacija“, priča nam dalje.
Čim krene nevrijeme - juri vanka
On sam kaže da nikad neće imat djecu.
„Reka sam da nikad neću imat dicu jer sam živio s toliko dice da ne želim slušat vlastito dite. Nekako mislim da bi bio surov otac“, iskreno će.
Kao što smo već rekli, na prvi znak nevremena, Frane grabi aparat i ide vanka.
„Čim grmi, dok ne vidim posljednji oblak da se raspada - ne mogu zaspat. To je nešto posebno, fale mi ti dani. Toliko sam iša usprkos prirodi, hoda sam po tuči. Jedan put sam se strašno pripa i stresa, nikad se nisam gore osjeća jer sam se iša kur**t. Bilo je to 23.7., oko podne Split je zahvatilo veliko nevrime i ja sam se javio njima u domu, imao sam privilegiju da mogu izać. Morali su me pustit jer sam ja lud, kod mene je i dan danas problem da ako koju neveru propustim ja sutradan nisam normalan. To je u meni, ono što me čini najviše sretnim. To je u meni usađeno. Ne mogu objasnit, taj dar koji mi je Bog da, da obožavam munje, da ne smin nijednu vidit, to je meni genijalno. Ja sam lud. Čim dolazi nevera, trčim doma, idem po opremu i uvik se nalazim na jednoj poziciji. Jedna te ista, otvorena. To je teraca u Kaštelima koju moj gazda, zove se Ivan Dujo, meni pušta. Pogled je brutalan, uvik sam na tom pogledu. Ako je nešto po danu idem uzbrdo ili uz more. Ne vozim i ne mislim vozit, kratkih sam živaca i mislim da bi svakom j*ba mater. Tog 23. 7. pala je nezapamćena krupa, veličine jajeta, palo je 70 litara kiše. Od same oluje sam krenuo od Bruna Bušića put grada. Doša sam do onog tunela u Dubrovačkoj i mora sam stat. To u životu nisam vidio, jedno od najjačih nevremena dok sam bio u domu. Strava, ima sam upalu mišića jer me krupa istukla, čak sam i krvario. Bio sam u debeloj kazni nakon toga, a od toga dana sam se malo sabra. Opet vlada taj nemir i ja uvik nosim nešto da vidim dokle taj moj ludi ego seže, nosim nešto šta privlači munju. Kad idem u lov uvik nosim konop, u slučaju vitra, za zavezat aparat. Gubio sam aparate. Ta narav nosi posljedice, jedno osam puta sam izgubio aparat. Bacio bi ga vitar, to je zato šta se prsim. To je jedna loša strana mene, ali to mi odgovara. Iman strahopoštovanje prema tome jer znam da svako nevrime dolazi od Njega. Znan i guštan i na taj način mu pokušavam reć da je to toliko lipo da me nije briga šta će bit – ili me ubij ili me ostavi takvog. To je moj sklop i tako radim“, kazuje nam Frane.
Upitali smo ga misli li da se sve u životu događa s razlogom.
„I ovo šta se meni dogodilo se dogodilo s razlogom. Ima triput gorih priča, ovo je med, ono što se danas može saznat i šta rade ratovi i ostale priče, ovo je med i mlijeko. Tribalo bi više volontera i tribala bi država osigurat da na tjedan dite ima neku rekreaciju, da upoznaje sebe. Prvenstveno, osobe koje rade, ako rade samo zbog novca svako dite u domu će propast jer to nije iz ljubavi. Ja sam ima sriću šta se u tom trenu našla Sanja Matas. I u Maestrala je bila jedna osoba koja me štitila, uvik sam ima štit. Ja sam zaključio da je to zato šta sam zaštićen od strane Njega. Bilo je slučaja kad sam ima namjeru nekog ozlijedit, ali to se ne bi dogodilo. Uvik sam ima štit da ne nastradam i ne propadnem“, kaže nam sugovornik.
Kaže da nije fotograf
Za sada ne planira izložbe. Slike koje snimi objavi na društvenim mrežama, ali nikad originale, njih čuva na laptopu i na hard diskovima. Također ne voli da ga se zove fotografom.
„Ja zapravo mrzim kad mi se kaže da sam fotograf jer ja ne volim fotografiju. Mrzim je. Ja sebe jedino vidim u fotkanju ekstremnih prilika, kad svi biže doma - ja izlazim. Može tri miseca bit sunčano, aparati stoje doma. Ne zanima me fotografija mirnog tipa. Najveći adrenalin su mi munje i pijavice“, kaže nam te otkriva da je Sanja Matas zaslužna za njegov prvi aparat.
Jednu sliku iz svog života nikad neće zaboraviti.
„Ima sam 2 godine, to neću nikad zaboravit. Dogodilo mi se to da nisam moga spavat, naša sam se pod prozorom, bio sam nemiran. Došla je jedna zločesta odgojiteljica, mora sam se pokrit da je ne vidim. Bila je pod plahtom, to je ka da vidiš duha. Kad je otišla, ja sam se smirio, gleda sam u jednu točku i u toj točki se stvorio svjetleći oblak, to malo neba šta sam gleda iz kreveta, i stvorio se oblak ko iz bajke i svitlio je neko vrime. Zaspa sam gledajući njega, vidio sam jednu malu munju i zaspa. Kad sam bio u 'bebama' u maestralu, svaku oluju sam gleda i zna sam već šta me čeka. Bilo kakvo jugo - leti na prozor, prati, uzmi mobitel i snimi. Od tog trena sam zna da mi je suđeno da volim samo ekstreme. Već od treće godine na svaku neveru bi počeo divljat i samo htio vanka. Bio sam agresivan prema svakome ko me pokuša zaustavit. Loše bi se osjeća, povraća bi, dobiva bi temperaturu. Puno je toga bilo u Maestrala, u Juraju nije. Razumijevanja imaju i moji kolege u Konzumu. Kod mene je tako- pusti me i sutra ti odradim sve“, kaže nam.
U domu je puno djece i svako dijete traži onoga kome pripada.
„Jedna osoba to ne može dat. Najveći propust države je što nema više odgajatelje. Mora bit više studenata. Onaj ko ima 18 mora izać vanka, i jedno 3 godine može bit u tom stanu, a kasnije je opet odbačen. Opet si ga napustio. On mora imat prihode od države bez obzira je li sposoban za rad“, mišljenja je Frane.
Kaže da ljude ne voli slikavat, a ni sam ne voli biti ispred objektiva.
„Svaka čast lovcima na oluje, volim vidit da je nešto slikano, ali mislim da 90 posto njih radi za nekakvu nagradu. To je po meni nekakav hobi i natječaj ko će bolju munju slikat“, otkriva nam.
Poruka za djecu u domu.
„Moraju vjerovat u ono šta vole. Onaj ko ne zna šta želi u životu, neka se savjetuje s nekom osobom ako je ima, a ako nema - neka se nađe u molitvi i nek mu Bog prosvijetli ono šta ima, da to izgradi“, kazao nam je za kraj Frane Vukušić.
Članak je objavljen u sklopu projekta koji sufinancira Agencija za elektroničke medije (Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija).